Kucnite uvek u drvo

Potražite oko sebe nešto od drveta, kucnite i kažite “da kucnem u drvo” ili «da se ne uznemiri nečastivi»? Balkan nije jedini region na svetu gde ljudi kucaju u drvo radi sreće ili da preusmeravaju lošu sreću? Zašto samo kucamo po drvetu? Mnogi ljudi u Evropi i Severnoj Americi kucaju u drvo potpuno nesvesno i to pokazuje kako je ova tradicija ukorenjena u različitim kulturama. Ko je prvi udario po drvetu? Ljudi često kucaju u sudnicu kada izgovaraju rečenicu koja pokreće sudbinu. U osnovi nesvesno, kucajući u drvo kako bi se uverilo da se ne ide naopako. Ako pogledamo istorijsko značenje, izbacujemo drvo da bi se oslobodili zlih duhova u njemu. Pre dolaska hrišćanstva i islama mnoge praiskonske grupe i kulture, sa središtem na prostoru balkanskog poluostrva, prostor starih Slovena, od kulture Vinče, ali sve do Irske i Indije obožavale su, ili smatrale idolima stabala. Neki su ih koristili za proricanje sudbine, drugi su ih koristili u religijskim ritualima, a treći poput Kelta su smatrali da su stabla domovi drevnih bogova i duhova. Dok su prvi kucači u drvo još uvek predmet rasprave, autori Stefan Behtel i Deborah Aaronson u svojim knjigama (The Good Luck Book i Luck: The Essential Guide) pronalaze vezu između ovih starih duhova u drveću i današnjeg kucanja u isto. Jedna od mogućih verzija je da su prvi ljudi koji su naselili Evropu a to su neolitski prostor Balkana, kucali u drvo (od kojeg su bile napravljene kuće) kako bi isterali zle duhove iz drveta i sprečili ih da prisluškuju razgovore unutar doma. Druga verzija ponovo kaže da su neke praiskonske ljudske grupe obožavale ove duhove na drveću stavljajući obe ruke na drvo za sreću. Tokom vekova ova verska ceremonija je prerastala u kraće modno obožavanje, u ubrzavanju kucanja za sreću. «U svakom slučaju, potražite zaštitu od zavisti i ljutnje», napisao je Bechtel u svojoj knjizi. Često nam se to događa – pričamo o tome da mislimo da smo se dobro pokazali na razgovoru za posao, pismenom delu ispita, ljubavnom sastanku, o trudnoći drage rođake ili nadama za budućnost, a potom zastanemo i gotovo usplahireno pokucamo po ivici drvenog stočića uz komentar «Da kucnem u drvo» ili «Da ne čuje zlo». Ne zna se sa sigurnošću kada je i kako ideja o kucanju o drvenu površinu radi prizivanja sreće rođena. Sudeći po najčešće isticanim teorijama, to je na neki način povezano s našim paganskim precima, koji su verovali da u drveću žive duhovi, te su stabla bila važan deo religioznih obreda. Po jednoj teoriji, kada bi naši preci kuckali površinu drveta, prizivali bi ove duhove u pomoć, dok je po drugoj ovaj običaj nastao na teritoriji Irske, kada su pagani zahvaljivali vilenjaku zbog toga što su imali sreće u nečemu. Vremenom, kucanje o drvenu površinu postalo je način da prizovemo sreću ili se zahvalimo na njoj, jer je buđenje duhova počelo da se smatra uznemiravanjem mrtvih, koje može imati sasvim suprotan efekat – nesreću. Takođe, neke grupe hrišćana su na ovaj način prizivali zaštitu Isusa Hrista: svako drvo simbolisalo je krst na kojem je on razapet. Iz tog razloga, kao i zato što je ovo kucanje spaslo mnogo života, i ova priča podržava teoriju o tome da smo ovaj običaj razvili kako bismo prizvali sreću. Danas se u različitim državama kuca o drvo u različitim situacijama i iz različitih razloga. Ova fraza je veoma zastupljena širom sveta, ali nije mnogo naroda koji zaista i kucnu o drvenu površinu nakon što je izgovore. U Iranu se to čini kada se izgovori nešto pozitivno o nekome, kako bi se oterao urok, i kaže: «Bezan-am be takhteh, cheshm nakhoreh». U Engleskoj se o drvo kuca kako bi se dusi pozvali u pomoć, u Bugarskoj kako bi se (bug. чукам на дърво) sujeverni zaštitili od zla (ali ne nužno prizvali sreću) – uglavnom kada reaguju na loše vesti ili zamišljene neprijatne situacije. U zemljama bivše SFRJ se uglavnom kuca u drvo kada pričamo pozitivno o nečemu i ne želimo da se to promeni, u Poljskoj i Rusiji kada se govori o nečemu lošem – da se otera mogućnost za to, ili o nečemu dobrom da se to prizove. U našim krajevima je ovo najzastupljeniji vid sujeverja. Svaki put kad neko prokomentariše nešto dobro ili se dogodi neki povoljan preokret, on kucne o drvo i obično kaže «da kucnem o drvo, da ne čuje zlo». Ovo se zaniva na starom verovanju da su bogovi živeli u drveću koje je raslo po šumama. Kad je neko dolazio da moli nekog od tih bogova za nešto, ritual je zahtevao da on najpre dodirne koru drveta. Ako bi mu se ta želja kasnije ispunila, on je ponovo dolazio do istog drveta da kucne u njega, što je bila poruka bogu da je molba urodila plodom, a u isto vreme i njegov gest zahvaljivanja za ispunjenu molbu. Istovremeno je postojalo i verovanje da oko drveća obleću i duhovi koji su ljubomorni na ljudsku sreću i koji su činili sve da osujete svaki dobar razvoj događaja. Kucanje o drvo je imalo i tu svrhu da «zagluši uši» tim duhovima, kako oni ne bi čuli da je želja ispunjena.Vjeruje se, da kada ispričate nešto dobro o nekoj osobi, morate «kucnuti u drvo», kako se ta sreća ne bi okrenula protiv te osobe. U drveću žive dobri duhovi, pa je na neki način kucanje u drvo bilo i način prizivanja dobra. Tako se od dobroćudnih duhova tražila sreća, ali i obstruirala nesreća. Fodirivanje ili kucanje u drvo znači prizivanje Boga i traženje njegove zaštite. Slično kao i kod paganskih verovanja. Drevni narodi su verovali da zli duhovi žive u drveću, a kada kucnete u drvo sprečavate ih da čuju nadu u dobro, kako se ti zli duhovi ne bi umešali. Jasno je od davnih vremena, kucanje u drvo znači izričito sreću, prizivanje sreće ili teranje zlih duhova. Možda je i jedan od najstarijih običaja koji je opstao kako na onašim prostorima, tako i u svetu.