Glog kao glogov kolac ili glogov trn tera vampire i veštice

Reč glog je praslovenska.Glog je najmoćniji apotropajon protiv vampira (i veštica), i zlih demona (npr. bolésti) uopšte, ma u kom se obliku javljali. »Bez glogova koca ništa mu biti ne može«, kaže se o nekom kome je teško dohakati. Noću treba sobom poneti glogov štap, i onda se ne treba bojati ničega. U prvom redu je glog popularno oružje u borbi protivu vampira, naročito ako je to glog »jedinak«. Kad se vampir iskopa iz groba, on se po pravilu (kako se to vidi iz bezbrojnih tipičnih primera) »ubija«, probada glogovim kocem; prvobitno, on se g. kocem (magički) pričvršćivao za grob, kako se, uostalom, ponegde i do najskorije prošlosti radilo: na primer, u južnoj Dalmaciji i Bosni. U selu Čičkovi, srezu ariljskom, bio je pre dve godine jedan vampir takođe glogovim kocem prikovan za grob. Uporedi i sličan običaj kod starih Germanaca, sa ženskim lešom iz istočne Frizije, koji je bio vezan za kolac i pokriven trnjem. Dovoljan je i sam glogov trn da se vampir uništi ili otera. Ponekad se mrtvacu, za koga postoji bojazan da će se povampiriti, zabode u pupak igla ili trn od crnoga gloga; ponekad se u njega zabada glogov trn pred samo spuštanje u raku. Dovoljno je da se ispred vampira stavi ili makar da mu se samo pokaže glogov trn, pa će biti onesposobljen ili oteran. Glogova grana mora se iza mrtvaca držati u kući makar samo jednu noć. Da se mrtvac ne bi povampirio, zabadaju se takođe u grob glogovi šiljci – glogov kolac. Kad se ne zna tačno u kome je grobu vampir, treba, za svaki slučaj, pobiti u sve nove grobove po jedan glogov kolac, i namestiti zamke od rogozine. Da ne bi vampir ušao u kuću, treba na sva vrata i prozore metnuti prutić crnoga gloga, ili zatvoriti spoljna kućna vrata glogovim kocem. O sličnoj odbrani od mrtvačkih demona, kod Grka i Rimljana, upor. E. Rohde, Pѕyche, l, 2373, i E. Samter, Geburt, Hochzeіt und Tod, 73 id). Kad se spomene vampir, treba reći: »Na putu mu broć i glogovo trnje«. Uporediti i germanski običaj da se leševi izvesnih βιαιοθανάτοι ‹= nasilnom smrću umrlih› (za koje se zna da su opasni i da se hoće da povampire) pokrivaju trnjem. Od gloga se plaše i njime se teraju i drugi zli demoni. Tu su u prvom redu demoni bolesti. Kad je neko bolestan od dalka, bajalica ga odvede na bunjište (koje je inače zborno mesto za zle duše što izazivaju bolesti), i tu demonu bolesti preti glogovim trnom. Kada se pojavi kakva epidemija, sva čeljad iz kuće da svoje tkanice bajalici, pa ih ona jedne na druge nastavi, zakači za kućna vrata, pa onda rastegne, i dokle dođu, na tom mestu pobije u zemlju glogov kolac, pa se okrene zapadu i kaže: »Do koca došla (bolest), a kolac ne prešla!« Na sličan način tera se glogovim kocem i padavica. Od gloga plaše se i veštice, i zato mnogi stalno drže u kući glogov kolac. Uporedi i slično verovanje kod starih Grka. Glogom se teraju i zmije: u basmi koja se govori o glavnom zmijskom danu, Jeremijinom danu, izbola je zmija oči »na dva trna glogova, na četiri šipova«. Uporedi Theocr. 24, 88, gde je g. takođe upotrebljen za uništenje zmija). Da se zmija ne bi »povampirila«, preduzimaju se i druge radnje, i to uvek one kojima se inače sprečava povratak umrlih ljudi. Kada se, 1933. godine, u okolini Struge pojavilo vrlo mnogo zmija, ljudi su ih najpre ubijali i onda, bez obzira na to što su već mrtve, svaku bez izuzetka spaljivali. »Postoji, naime, stari običaj da se zmija mora spaliti, jer inače ona oživi«. Ovaj interesantan običaj može poslužiti kao nov dokaz za teoriju da je spaljivanje, kod raznih naroda, doista postalo u nameri da se pokojnicima konačio onemogući povratak. Na glogovo drvo hvata se i đavo, koji se može i oterati glogovim štapom, a ubiti nožem čije su korice od crnoga gloga. (Venac, 14, 609). Kod ovakvih svojih osobina nije čudo što se crni glog vrlo često ušiva u amajlije u vidu krstića ili ljuspica, da bi se dete održalo, ili da ga ne bi napao vampir. Crnim glogom urezuje se na kolačiću zapis protiv besnila. Na Cveti glogovim grančicama kite se kuće i obori. Na Đurđevdan pre sunca meću žene glog u omaju u kojoj će se kupati. Iz bajanja i vračanja u vezi sa glogom jasno se vidi da je glog smatran kao drvo senovito. Na njemu borave demoni koji su u stanju da pošalju bolest. Uoči mladog utornika vračara odnese pod kakav glog u polju malu pogačicu, vina, vode, soli, cveća, konjsku potkovicu i klinac, i zaklinje demone na glogu, ѕіve femіnae, ѕіve mareѕ ‹bilo da su žene ili muškarci›, da prime žrtvu i ostave bolesnika na miru. Uzgred možemo spomenuti da u ovom slučaju imamo zanimljivu vezu između magije i kulta. Demonima se, s jedne strane, prinosi žrtva (pogačica, vino, voda, so, cveće), da bi se odobrovoljili i sa njima načinio savez, ali u isto vreme, kao da ničega nije ni bilo, oni se magičnim načinom teraju (jer se od potkovice, i od metala uopšte, a naročito gvožđa, plaše demoni: otuda, na primer, propis da se lekovita biljka ne sme vaditi iz zemlje nožem, da ne bi demon, koji je u biljci, pobegao). Manipulacije sa klinom, međutim, u protivurečnosti su sa svim ovim, jer je njima smer da bolest prikuju za drvo (kako su to radili još Rimljani). Slučajevi ovakvog unutrašnjeg sinkretizma, spajanja običaja koji su i hronološki i sadržajno različiti, ima kod nas dosta. Glogu se može »predati« kostobolja, i tom prilikom takođe mu se prinosi žrtva. Bolesnik spremi kolačić, i ode pod kakav glog, dirne ga tri puta, kaže svojoj bolesti da ide »u glog«, ostavi na glogov kolačić »da ga tice (= diše?) pojedu«, pa bez obzira ide kući. Glogu se i inače prinose žrtve, i kao takvu treba (u svakom slučaju bar po formi) smatrati jedan postupak poznatog srpskog junaka iz prvog ustanka, Vase Čarapića: kad je on, hajdukujući, video u proleće na Avali prvi glog kako je olistao, izvadio je cvancik i darivao ga. Glog i inače može uživati poštovanje kao retko koje drvo. On se ponekad naziva svetim drvetom. Cigani u Šumadiji pričešćuju se na Đurđevdan glogovim listom. Postoji i zakletva: »gloga mi« — da li kat̓ eufemismon ‹ eufemistički› (kao što je kod Grka: nai ma hena ‹tako mi guske›, i primeri koje navodi Grimm, Deutѕche Oythologіe4, 1, 13, potz tauѕend, parbleu i dr.), ili je to stvarna zakletva svetim drvetom, teško je reći. Da glog može biti senovit, daje se naslutiti i iz jednog običaja iz istočne Srbije. Žena koja nema dece a želi da ih dobije, treba da se pre sunca okupa u vodi sa koje se napio žut bik i u koju je stavljeno tri zrna gloga, i posle toga jedno zrno pojede, da bi začela. »Ako hoćeš da dođe ona coprnica koja ti je odnela sreću npr. kod blaga, moraš paliti vatru glogovim drvima«. U mitologiji glog može imati kozmički značaj. Sva zemlja stoji na granama velikoga gloga, i za taj glog vezan je veliki crn pas. Taj pas jednako glođe glog, pa kad ga skoro sasvim preglođe, on stane vući iz sve snage da bi ga prelomio. Tako nastaje zemljotres. Ali zemlja ipak ne propadne, jer onda sveti Petar prekrsti štapom, i glog opet postane ceo. Glog, stucan na kamenu koji se ne pomera, čini sastavni deo melema koji se, uz basmu, privija na prišt. List od gloga i koren od maslačka, u rakiji, lek je od groznice. Od gloginja kuva se tej protiv srdobolje. Na glog se, kad se javi epidemija, vadi živi oganj (i to kad je epidemija kod ljudi; a kad je kod stoke, onda se vadi na lipovini).

(bastabalkana)