Špil karata

Karta za igranje je komad posebno pripremljenog krutog papira, tankog kartona, plastificiranog papira, spoj pamuka-papira, ili tanke plastike, označen sa prepoznatljivim motivima i može da se koristi za igranje kartaških igara. Karte za igranje su obično veličine dlana zbog boljeg rukovanja.
Komplet karata se zove špil, a određene karte koje igrač u tom trenutku drži kod sebe se obično naziva ruka. Špil od karata može da se koristi za igranje raznih igara sa kartama, sa različitim elementima veštine i sreće, od kojih se neke igraju za novac (na primer, poker i blackjack igre u kazinu). Karte za igranje se mogu koristiti i za iluzije, cardistry (umetnost mešanja), pravljenje struktura od karata, čitanje sudbine i memorijske igre.
Prednja strana (ili « lice ») svake karte nosi oznake koje ga razlikuju od ostalih karata u špilu i određuje kako će se koristiti u skladu sa pravilima igre koja se igra. Poleđina svake karte je identična za sve karte. Obično je svaka karta glatka; Međutim, neki špilovi imaju Brajevo pismo da bi slepe osobe mogle da čitaju broj karte i znak. Namenski špilovi karata za igre imaju setove koje se koriste samo za određenu igru. Karte opisane na ovoj strani se koristi za mnoge igre i dele zajedničko poreklo koje proizilazi iz standardima postavljenih u Mamelučkom Egiptu. Ovi špilovi dele karte na četiri znaka od kojih se svaki sastoji od karata sa tri slike i 10 karata sa brojevima.
Rana historija: Pretpostavlja se da su karte za igranje izmišljene u imperijalnoj Kini. Prve karte su se pojavile već u 9. veku za vreme dinastije Tang, Kina(618-907). Prvo pominjanje igara sa kartama takođe datira iz 9. veka, kada se u Zbirci Miscellanea u Duyang-u, napisana od strane pisca dinastije Tang. Su E, opisuje Princezu Tongchang, kći cara Yizong od Tang-a, kako igra « list igru » u 868 sa članovima Wei klana, porodicom princezinog muža. Prva poznatija knjiga o « list » igri se zvala Yezi Gexi i navodno je napisana od strane neke žene iz Tang dinastije, i komentarisali su je Kineski pisci narednih dinastija. Dinastija Song (960-1279) učeni čovek Ouyang Xiu (1007-1072) je tvrdio da je « list » igra postojala barem od sredine Tang dinastije i povezuje njihov izum sa istovremenim razvojem korišćenja listova ili strana papira umesto papirnih rolni kao stvari za pisanje. Međutim, Ouyang je tvrdio da su « lišće » bile stranice knjige za društvenu igru na tabli koja se igrala sa kockicama. U svakom slučaju, Ouyang tvrdi da su pravila za igru izgubljena 1067.
Moguće je da je prvi špil karata ikada bio špil od 32 karte i „Kineske domino karte“, na tim kartama su bili svih 21 kombinacija mogućih parova sa kockica. Prema Gui Tian Lu (歸田錄), Kineski tekst iz 11 veka kaže da su domino karte štampane za vreme Tang dinastije, Teško je razlikovati karte od papira i Kinesku reč pái (牌) pošto obe znače isto. Karte za igranje su papirne pái dok su pločice zvane koštane pái. Karte od papira i pločice od drveta su nesumnjivo potvrđene da se štampaju 1294 godine.
William Henry Wilkinson pretpostavlja da su prve karte mogle ustvari biti papirna valuta i da su u isto vreme bile alat za igru i ulozi u koje se igralo, kao na primer karte za trampu.slika Korišćenje pravog novca je bilo ne praktično i rizično i stoga je on bio zamenjen tim „igrajućim novcem“ poznatijim kao „novčane karte“. Jedna od najranijih igara za koja znamo pravila je Madiao, trik igra koja je imala priču i datira još iz Ming Dinastije (1368–1644). Pisac iz 15 veka Lu Rong opisuje kako se igra igrala sa špilom „novčanih karata“ kojih ima 38, i da su podeljene u 4 znaka: 9 karata u novčićima, 9 u nizovima novčića (što je mozda pogrešno prevedeno zbog izbledelih crteža i da su ustvari bili štapovi), 9 u mnoštvu novčića, i 11 u 10-inama hiljada novčića. Dva znaka su imali slovne oznake umesto znakovnih vrednosti, sa Kineskim idieogramima da bi označili njihov rang i znak. Znak u kome su bili novčići su bili po rangu predstavljeni od najmanjeg koji je imao 9 novčića do najvećeg koji je imao 1 novčić i bio najača karta. Obrnuti redosled rangiranja se takođe može naći i u Vijetnamskoj igri Tổ. Novčano-znakovni sistem je baziran na apoene u valuti a ne na brojčane vrednosti ili slike. Zato ne postoji 10-ti rang jer bi to stvorilo novi znak. Pojednostavljeni špil je i dalje u upotrebi i koriste ga Hakka naroda (regijska grupa ljudi u Kini), gde svaki znak ima 9 karata i progresivno rangiranje zamenjujući brojčane vrednosti i slike sa oznakom. Još jedan moderan tip špila zadržava tradicionalne slike ali nema najveći znak 10-ine hiljada novčića i učetvorostručuje ostale znakove. Dizaj modernih Mahjong pločica je verovatno evoulirao iz ovog špila.
Persija i Indija: Nije poznato kad su karte za igranje stigle u Persiju. Moguće da su nabavljene trgovinom na putu svile ili donete sa Mongolskim osvajačima u 13 veku. Persijske karte poznate kao Ganjafa ili Ganjifeh imaju 8 znakova, Mughalski osvajači (područje Indije) su ove karte doneli u Indiju u ranom 16 veku gde su zvane Ganjifa. U Indiji trenutni špilovi imaju 8, 10 ili 12 znakova iako je u jednom trenutku bilo čak 32 znaka. Indijci su takodje promenili originalne pravougaone karte u karte u obliku kruga. U Iranu su karte pretvorene u As-Nas špilove tokom 19 veka.
Uprkos velikoj različitosti Ganjifa šara i dezena, znakovi prikazuju jednolikost strkture. Svaki znak ima 12 karata, gde su dve najače uglavnom karte koje predstavljaju kraljevstvo: Kralj i Vezir, a ostalih 10 su bile karte na kojima su bili znakovi slično kao i današnje karte. Pola znakova koristi obrnuto rangiranje tih 10 karata. Ima raznih motiva te karte ali neki od njih su novčići, palice, pehari i mačevi koji kasnije počinju da liče na Latinske i Mamelučke znakove. Michael Dummett pretpostavlja da su Ganjifa i Mamelučke karte nastale od špila karata koji se sastoji od 48 karata podeljenih na 4 znaka svaki sa 10 karata sa brojevima i 2 kraljevske karte.
Egipat: Do 11 veka karte su se širile preko Azijskog kontinenta i kasnije su stigle do Egipta. Najstarije karte koje su sačuvane su 4 fragmenta nađena u Kairskoj kolekciji i jedan fragment u Benaki muzeju. One datiraju iz 12 i 13 veka.
Prvi nađen ceo špil Mamelučkih karata datira iz 15 veka i sličnog je izgleda kao ovi fragmenti na slici, Leo Arzeh Mazer ih je otkrio u Topkapi palati u Instanbulu, 1939 godine. Nije bio kompletan špil i ustvari se sastoji od 3 različita špila, verovatno da bi se zamenile izgubljene ili unštene karte. Topaki špil je prvobitno sadržao 52 karte u 4 znaka, polo štapovi, novčići mačevi i čaše. Svaki znak je sadržao 10 karata sa brojevima i 3 kraljevske karte zvane: malik (kralj), nā’ib malik (namesnik ili zamenik kralja) i thānī nā’ib (drugi ili zamenik). Thānī nā’ib je nepostojeća titula tako da možda nije ni postojala na ranijim verzijama karata. Bez ovog ranga, Mamelučki znakovi bi po strukturi bili isti kao i Ganjifa špil. Šta više reč „Kanjifah“ se pojavljuje na arapskom Kralju mačeva i dan danas se koristi u nekim delovima bliskog istoka da bi se opisale moderne karte za igranje. Uticaj sa istoka pokazuje zašto su Mameluci, koji su uglavnom bili centralno Azijski Turci, Wilkinson Kipchaks, oni znak za čaše zvali tuman što znači mnoštvo novčića na Turskom, Mongolskom i Jurchen jezicima. Wilkinson je takođe mislio da je znak za čaše mogao stići iz Kineskih i Jurchen ideograma za mnoštvo novčića (万).
Mamelučke kraljevske karte su pretstavljale abstraktan dizajn ili kaliografiju koje nisu opisivale lilčnosti verovatno zbog verskog progona u Suniskom Islamu iako su nosili imena vojnih oficira. Nā’ib će biti prepravljen u naibi (Italijanski) i naipes (Španski), slova su i dalje u zajedničkoj upotrebi. U dva znaka se vidi da su imali obrnuto rangiranje brojnih karata od 10-ke do keca. Osobina nađena u Madiao, Ganjifa, i starim Evropskim igrama kao Ombre, Tarot i Maw.
Fragment 2 je ne isečena lista Moorish stilizovanih karata sličnog stila ali praznija su nađena u Španiji i datiraju iz 15-og veka. Proizvodnja ovih karata nije preživela pad Mameluka u 16-om veku. Pravila za igranje ovih igara su možda izgubljena ali se veruje da su to bili obične trik igre bez nekih aduta.
Širenje Evropom: Karte za igranje su prvo došle u Južnu Evropu u 14-om veku, verovatno iz Mamelučkog Egipta, koristile su Mamelučke znakove, pehare, novčiće, mačeve i polo-štapove, koji se i dalje koriste u tradicionalnim latinskim špilovima. Pošto je polo bio nejasan sport Evropljanima u tom vremenu, polo-štapovi su prebačeni u palice. Njihovo prisustvo je potvrđeno u Kataloniji 1371 godine, 1377 godine u Švajcarskoj i 1380 godine u mnogim drugim mestima uključujući Firencu i Pariz. Široka upotreba karata u evropi se može potvrditi sa sigurnošću od 1377 u Švajcarskoj pa nadalje.
1369 godine Pariski dekret ne pominje karte, ali 1377 njegova ažurirana verzija pominje. U računskim knjigama Johanna, Vojvotkinje Brabanta i Wenceslaus I, Vojvode Luksemburga u jednom prepisu koje datira iz 14. Maja 1379. piše „Dato Gospodinu i Gospođi 4 peters, 2 forme, 8,5 ovaca, sa čim bi kupili špil karata“. U njegovim književnim knjigama za 1392 ili 1393 godinu, Karlo ili Charbot Poupart, blagajnik porodice Karla VI, Francuskog, beleži plaćanje pravljenja 3 špila karata.
Najranije karte su pravljene ručno, baš kao one dizajnirane za Karla VI. Bile su jako skupe. Štampani špilovi se pojavljuju u 15 veku. Na komadu drveta se pravila ilustracija koja bi se potom prenosila na papir i pojavila se oko 1400 godine. U Hrišćanskoj Evropi, jako brzo nakon prve zabeležene proizvodnje papira su se pojavili i štampani špilovi posle 1418 godine. Dok se u Islamskoj Španiji štampanje karata pojavilo mnogo kasnije.
Kraljica bi trebalo da bude Ana Vojvotkinja Bretanje, držeći svoj krunisani grb, simbolišući ujedinjenje Bretanje i Francuske. Okružen je sa Francuskim sloganom „Ženino srce obmanjuje svet ». Koristi španske znakove ali ima Damu umesto Viteza.
Od otprilike 1418 do 1450 godine profesionalni proizvođači karata u Ulmu, Ninbergu i Augsburgu su napravili štampane špilove. Karte su se takmičile u proizvodnji sa ikonama jer su one bile najviše pravljene u ovom periodu. Najranija proizvodnja karata se prvo štampala pa tek onda bojila, ručno ispočetka ili od 1450 godine pomoću matrice.Flamanski lovački špil koji se nalazi u Metropolitanskom muzeju umetnosti je najstariji kompletan špil karata proizvedenih u Evropi iz 1470-1480. Tematski lovački špilovi kao Štutgartske karte i Ambraser Hofjagdspiel su proivedeni u slivu Rajne tokom 15 i 16-og veka. U proizvođače lovačkih špilova spadaju majstori karata koji su radili u Nemačkoj od 1430 godine sa novonastalom veštinom štamparskog graviranja. Nekoliko drugih gravera su takođe pravili karte, Majstora ES i Martina Schongauer-a. Graviranje je bilo mnogo skuplje nego drvorez, i gravirane karte su bile donekle neobične.
Karnöffel je najstarija kartaška igra za koju su pravila zabeležena. Ima komplikovane „izabrane znakove“ koji nekad mogu poraziti druge znakove u određenim okolnostima. Ova igra je predstojala ili možda čak inspirisala stvaranje tarot špila. Za tarot špil se veruje da je nastao u Italiji, sa najstarijim primerima koji datiraju između 1411 i 1425 sa dodavanjem 5 znaka poznatijim kao trionfi (trijumf) italijanskom špilu. Ovi trionfi mogu pobediti bilo koje od drugih znakova. I od znaka je nastala reč „adut“ u kartanju. Tarot špilovi nikad nisu bili popularni kao standardni špilovi jer su bili mnogo skuplji, tako da su niži slojevi preferirali standardne špilove. U mnogim zemljama i regijama standardni špil od 52 ili 56 karata se smanjio u 48, 40, 36, 32 ili 24 karata. Umesto da imaju stalan znak koji je jači kao što tarot ima, mnoge trik kartaške igre sa nekom pričom su jednostavno koristile jedan od 4 znaka za jače znakove.

Kako su se karte širile od Italije prema Germanskim zemljama, Latinski znakovi su bivali zamenjeni sa Lišćem (ili Štitom), Srca (ili Cvetova), Zvonima i Žirevima i sa kombinacijom Latinskih Germanskih znakovnih slika i imena stvarajući Francuske znakove Trèfles (Tref), Carreaux (Karo), Cœurs (Herc), i Piques (Pik) oko 1480 godine. Tref je nastao iz Žira, Pik iz Lista iz Nemačkog špila, ipak možda je i nastalo iz Mačeva iz Italijanskog špila. U Engleskoj se Francuski špil koristio na kraju iako su možda Latinski špilovi bili u početku korišćeni. To je možda razlog zašto Englezi Tref zovu Palica (Clubs).
U kasnom 14 veku, Evropljani su promenili Mamelučke kraljevske karte da predstavljaju Evropsko kraljevstvo i sluge. U opisu iz 1377, najranije kraljevstvo koje je pratilo Kralja su bili veliki Maršal koji je držao svoju ruku na gore, držeći simbol i malog Maršala koji je držao ruku na dole, i držao svoj znak. Te karte su se zvale Ober i Unter koje su nađene u Nemačkim i Švajcarskim kartama. Italijani su zamenili Ober/Unter sistem sa Vitezom „Knight“ i Jedan Ispod „Fante“ ili „Sota“ do 1390-te godine, možda da bi bili što više vizuelno raličitiji. U Engleskoj Najslabija kraljevska karta je bila „Knave“ Koja je značila muško dete, u kontekstu on bi mogao da pretstavlja princa, sina Kralja i Kraljice. Značenje Sluga je nastalo kasnije. Kraljice su prvo dodate u Nemačke špilove 1377 godine iako su ih kasnije izbacili do 1500 godine. A Francuzi su tad otprilike stavili kraljice u svoje špilove i stavili odmah ispod Kralja. Špilovi od 56 karata su bili normalni u to vreme i svaki znak je imao Kralja, Kraljicu, Viteza i Princa (baš kao u Tarotu).

Kraljevske karte dizajnirane u 16-om veku u proizvođačkom centru Ruen-u postale su standard za dizajn kraljevskih karata u Engleskoj, dok se Pariski dizajn postao standard u Francuskoj. I Francuske i Engleske kraljevske karte su dobijale imena po istorijskim i mitološkim ličnostima, herojima i heroinama. Francuski špil se i dan danas koristi dok se Engleski standard polako zaboravio čak i u francuskoj.
Sredinom 16 veka, Portugalski trgovci su karte preneli sve do Japana, prvi originalan Japanski špil je bio Tenshō špil po Tenshō periodu. Imao je 48 karata sve karte sem 10-ke isto kao i iberijski špil iz tog perioda. Tokugawa šogunat su zabranili ove karte u ranom 17-om veku terajući Japanske proizvođače da radikalno redizajniraju svoje karte. Rezultat tolike različitosti je nastao zbog Sakoku akta, špilovi su se razvijali odvojeno od ostatka sveta. Moderni špilovi kao „hanafuda“ nemaju nikakve sličnosti sa svojim portugalskim precima.
Promene Dizajna: U ranijim igrama Kraljevi su uvek bili najača karta u svom znaku, ipak u kasnom 15-om veku mnogo veća važnost se stavljala na najmanju kartu sada zvanom As (Kec), tako da je ponekad postajala najača karta, a dvojka postajala najmanja. Termin As potiče iz termina igre sa kockicama iz Anglo-Normanskog jezika, koja potiče od latinskog as što predstavlja najmanju jedinicu za kovanice. Još jedan kockarski termin trica (3) se ponekad pojavljuje u kartaškim igrama. Mnoge državne vlade su stavljale porez na karte (obavezno je bilo staviti pečat na oporezovane špilove). Pošto je As imao najviše praznog prostora on je obično biran da se na njemu lupi pečat za dokaz da je taksa plaćena. Ovo je dovelo do složenog dizajna određenih Kečeva, Pik-a u Engleskoj, Tref-a u Francuskoj i Karo-a u Rusiji.
Špilovi sa vrednostima u ćoškovima i uglovima su omogućavale igračima da drže svoje karte blizu jedne drugih u lepezi sa jednom rukom, za razliku od prethodnih špilova. Prvi takav latinski špil je štampao Infirerra i datira iz 1693 godine, ali ova karakteristika u dizajnu špila je tek krajem 18 veka počela redovno da se koristi. Prvi Anglo-Američki špil sa ovom inovacijom je bio Saladeein patent koji je štampao Samuel Hart u 1864 godini. 1870-e godine, on i njegov rođak u Lawrence & Cohen su napravili karte čije su vrednosti u ćoškovima imali raličiti dizajn.
Pre ovog vremena, najmanja kraljevska karta u Engleskom špilu zvala se Knave, ali njena skraćenica (« Kn ») je bila previše slična Kralju (« K ») i stoga se ovaj pojam nije dobro prilagodio oznakama. Ipak, od 17-og veka Knave se sve češće naziva Žandarom (Jack), termin pozamljen iz kartaške igre nastalje u Renesanskoj Engleskoj « Sve Četri » gde je Knave imao to ime. « Sve Četri » je smatrano igrom nižih klasa, stim rečeno korišćenje termina Žandar (Jack) je smatrano vulgarnim. Korišćenjem indeksa, doduše, je ohrabrilo formalnu promenu sa Knave na Žandara(Jack) u Engleskim špilovima. Ostali jezici su bili suočeni sa sličnim problemima kad su dodavali znakove u ćoškove karata.U romanskim jezicima i Kralj i Kraljica počinju sa slovom « R » dok u Nemačkim i Slavonskim jezicima oni počinju sa slovom « K ». Kraljica je zvana « Dame », Dama, dok su Skandinavske karte zadržale « Kn » za Knaves.