Tajni obredi vlaške magije

U Timočkoj Krajini ima rituala koji su preživeli iz drevnih vremena i u koje se još veruje

BOŽANSTVA I DUHOVI

Vrhovno božanstvo je Muma Paduri, koja vlada zemljom, njen pomoćnik je Tartor, vladar vode, a vatrom gospodari Zmeu: Vrhovno vlaško božanstvo je Velika, Šumska majka, Muma Paduri. Ona živi, kako joj i ime kaže, u šumi, a na proplanke izlazi u dugoj haljini i raspletene kose, da bi čula pozive vračara ili devojaka. Lepa je kao boginja, ali neretko se ukazuje i kao odrpana starica. Njen prvi pomoćnik je Tartor. Veruje se da njih dvoje u letnjim noćima igraju i pevaju, a nekad u svoje kolo uvuku i smrtnike, pa zajedno orgijaju.

Vodeni duhovi: Vodeni duhovi su kepeci, visine od oko jednog metra. Imaju naduvene obraze, crven nos i dugu bradu; uši i noge su im kao kod koze; na čelu imaj rog. Ima ih sto: njihov predvodnik Tartor i 99 pomoćnika. Tartor nosi bič, kojim hvata ljude kad se približe vodi, i odvlači ih na dno, gde ima stakleni hram. Stari Vlasi zbog njega su se plašili ogledanja u potoku i zadržavanja na obali. Sigurni od Tartora su samo oni koji su rođeni u subotu, jer se veruje da je to dan kad se Tartor odmara i kada ga ljudi baš i ne zanimaju. Kao i Muma Paduri, i Tartor može da menja obličje. Nekad se ukazuje i kao dete koje plače, pa usamljene prolaznike mami da ga prate do prve vode, i tu ih davi. Zovu ga još i Drak, što na vlaškom znači đavo. Muma Paduri vlada zemljom, Tartor vodom, a vatrom gospodari Zmeu ili Zmaj. On je pola životinja, a pola čovek, i oko sebe baca varnice dok leti; boravi na planinama i u šupljim bukvama.

Zmaj i tetke: Zmeu je nastao od ribe ili zmije stare četrdeset godina koju do tada nije videlo ljudsko oko. I kao demon zadržava pol životinje od koje je postao. Noću obilazi sela i među mladima traži partnera. Kada ga nađe, ulazi u kuću, i tu se pretvara u mladića ili devojku velike lepote. Sa odabranim ljudskim bićem suprotnog pola provodi strasnu ljubavnu noć, a pred zoru opet postaje zmijolika ptica i kroz dimnjak ili prozor nestaje u mraku, dok oko nje na sve strane lete varnice. Osobe koje imaju odnos sa Zmeuom iznurene su i blede, jer svu snagu troše u ljubavnim zagrljajima. Ljubavni čin sa zmajem po lepoti ne može da se poredi sa običnim ljubavnim odnosom. Šumirol ili Tetke, kako ih nazivaju na srpskom, tri su demona u liku starica u crnini. One napadaju čoveka tokom čitavog njegovog veka, šaljući mu bolesti. Vlve ili Vile su vitke i visoke ženske prilike, obučene u duge bele ili zelene haljine i okićene vencima cveća. Javljaju se u grupama, a njihova igra i pesma omađija posmatrača. Žive u pećinama, i prijateljski su raspoložene prema ljudima, koji im ispred staništa ostavljaju belege da skinu čini i izleče bolest. Običaj ostavljanja obrednih predmeta ispred pećina u istočnoj Srbiji održao se i danas.

MAGIJSKA MESTA

Obredi vlaške magije mogu da se izvode samo na mestima gde se okupljaju saveznici vračara – vile i duhovi: Vlaške vračare svoje obrede vrše na mestima gde se okupljaju njihovi saveznici – vile i duhovi. Obično su to mesta gde se ranije dogodila nasilna smrt, stoletna stabla bez krošnje ili napuštena groblja. Vlaške vračare tamo se upućuju noću, same i ćutke, i nikako se ne okreću za sobom.

Pragovi i raskršća: I u domovima postoje mesta pogodna za vračanje. To su pragovi i prostor iza vrata, jer se veruje da tu prebivaju duše predaka, koje se često prizivaju u nesreći, i stepeništa, koje predstavlja simbol uspeha. Vradžbine počinju od najnižeg stepenika i završavaju se na pragu doma. Složeniji obredi, u kojima vračare prizivaju čitave armije duhova i sama božanstva, čak i Sunce, Mesec i zvezde, međutim, zahtevaju posebna mesta. Zvezda Danica, na primer, može se prizvati samo posle ponoći ako vračara stoji ispod krošnje šljive; Draku se vračara obraća s praga vodenice, a obredno dozivanje drugih demona vrši se na raskršćima. Mesta gde se ukrštaju putevi su ona gde se nešto koncentriše i zatim grana, a u verovanju ljudi imaju posebno mesto. Vlasi, tako, imaju običaj da se pogrebna povorka od pokojnikove kuće do groblja zaustavlja na svakoj raskrsnici. Ovim se odaje počast precima, ali i pokojniku se otežava da nađe put do kuće ako se povampiri. Na raskrsnici ljudi ostavljaju svoje stvari u nadi da će ih neko drugi uzeti i tako preuzeti i njihov problem ili nesreću. Da bi lakše ostvarili svoj naum, nesreću preneli na drugog, najčešće ostavljaju zlato ili novac. Veruje se da se ovako najlakše mogu izlečiti osip kože i glavobolja, ali i druge nesreće koje čoveka snađu bez vidljivog povoda. Tri večeri zaredom treba obolelo mesto protrljati zlatnim predmetom ili novčanicom, a zatim taj nakit ili novac ostaviti na raskrsnici da ga neoprezni ili pohlepni čovek uzme – i tako i bolest ili tegobu. Vlasi u ovome ne vide nešto nepošteno niti ih grize savest, jer smatraju da su svoj lek tim zlatom ili novcem platili.

Prizivanje demona: Na raskrsnicu će izaći i vračara kad mora da prizove demone. Pošto tada niko ne sme da joj prekine obred, slučajne prolaznike izbegavaju tako što biraju gluvo doba noći, a da bi bile sigurne da niko neće naići, na raskrsnicu izlaze kad su jak vetar, mraz ili nepogoda. Pre nego što stupe u centar raskrsnice, svlače se gole, a onda raspletene kose i podignutih ruku šapatom izgovaraju obredne reči i imena demona i mračnih sila koje pozivaju da bi im odagnali tuđe čini ili da bi prenele one koje vračara šalje nekom drugom.

Teranje bolesti: Na raskrsnici ljudi ostavljaju svoje stvari u nadi da će ih neko drugi uzeti i preuzeti i njihov problem. Tri večeri zaredom obolelo mesto treba protrljati novčanicom, a zatim taj novac ostaviti na raskrsnici.

ZAŠTITA OD UROKA

Veruje se da neki ljudi pogledom – uglavnom nesvesno – mogu doneti nesreću. Najpodložniji zlim očima su deca, ali i nezaštićene odrasle osobe: I kod Vlaha se zna za zle ili urokljive oči. Veruje se da neki ljudi pogledom – uglavnom nesvesno – mogu doneti nesreću. Najpodložniji uroku su mala deca, ali i odrasli koji ništa nisu preduzeli da se zaštite. Posledice uroka su nervoza i svadljivost, što za posledicu ima napete odnose u porodici. Kad se to desi, Vlasi se obraćaju vračarama za pomoć.

Poreklo zla: One prvo utvrđuju poreklo zla, odnosno da li postoji urok. Vračara gasi ugljevlje i pita, a ako je odgovor potvrdan, žeravica pada na dno suda. Na isti način, traženjem odgovora od ugljevlja, sužava se krug oko krivca: određuje mu se pol, da li je sused ili rođak, mlad ili star, debeo ili mršav, sve dok se ne dođe do imena. Tada počinje obred skidanja uroka, a baje se ovako: „Doletela bela ptica iz belog mora i donela belo mleko u bele kljunice, pa pustila na beli kamen, crk‘o puk‘o beli kamen, crk‘o puk‘o ko dete urek‘o, ako bude muško, ispuklo mu mudo, ako bude žensko, ispukla joj sisa, ako bude devojka, otpala joj kosa, sve joj se druge podsmevale“. Ima i preventivnih bajalica, onih kojima se bacanje uroka sprečava. Voda se zahvati sušenom tikvom i baci na krov, a onda, dok se sliva, prihvati u posudu. Dodaju joj se bosiljak i tamjan, i nad njom izgovara prigodna bajalica. Ipak, najsigurnije sredstvo zaštite je beli luk. Ima posebno mesto u medicini i magiji Vlaha: on je začin, lek, ali i oružje u borbi protiv zlih demona. Čen belog luka na čelu porodilje štiti i majku i novorođenče od uroka. Treba ga nositi sa sobom i kad se pođe na put, jer štiti od đavola i zlih vila koje čovek može da sretne. Treba ga imati uz sebe i kad se prolazi pored groblja.

Čen belog luka: Kad se čen belog luka nosi u džepu, sprečava mučninu i nesvesticu; kad se nosi pod kapom, otklanja migrenu koja se javlja kao posledica uroka. Kad bolest prođe, taj se čen baca u vatru ili reku, uz reči: „Sa (kaže se ime bolesnog) rane na beli luk prešlo i u vatru došlo“. Vlasi veruju da beli luk donosi dobro ukućanima, pa ga, upletenog u vence, kače o dovratak kuće. I tu postoje finese: kad je okačen s leve strane vrata, štiti od demona i donosi duhovni mir i sreću; okačen s desne strane štiti kuću i njene stanare od eventualnih neprijatelja iz okoline, sprečava svađe i obezbeđuje i materijalno blagostanje. Venac obešen u štali štiti životinje, a u polju useve. Kad zapreti neka epidemija životinjama ili nesreća usevima, venac belog luka kači se u štali ili u polju. Beli luk ima ulogu i na samrtnom času Vlaha. Veruje se da umirućem pred smrt treba okačiti venac belog luka oko vrata, da bi se tako zaštitio od demona koji ga mogu navesti da zaluta na putu do onog sveta i povampiri se.

Beli luk kao štit: Čen belog luka na čelu porodilje štiti i majku i novorođenče od uroka. Treba ga nositi sa sobom i kad se pođe na put, jer štiti od đavola i zlih vila. Treba ga imati uz sebe i kad se prolazi pored groblja.

LEČENJE EPILEPSIJE

U predanju Vlaha padavica se leči tako što se onome koji je ima daju pečena jaja grlice i obareno srce crne kokoške ili ježa, ili krv obredno žrtvovanog psa ili lastavice: Vlaške vračare tvrde da leče epilepsiju. I ne samo to: kažu da izlečeni epileptičar, iskustvom stečenim u vreme napada, može da čini dobra dela drugima. Kad se kod deteta uoči epilepsija, visina mu se izmeri crvenim koncem, pa se odseče grana šipka iste dužine. Grana mu se stavi pod krevet i 40 dana svakodnevno jednom posipa vrelom vodom. Ako se posle toga grana smanjila, smatra se da će dete ozdraviti.

Ritual: Osobu koja ima epi-napad treba, veruju Vlasi, okupati u vodi u kojoj je potopljena kučina, a zatim dugo neprestano golicati, kako bi se vratio u stvarni svet. U predanju Vlaha, epilepsija se leči tako što se onome koji je ima (ne smatra se bolešću!) daju pečena jaja grlice i obareno srce crne kokoške ili ježa, ili krv obredno žrtvovanog psa ili lastavice. Pomaže i slepoočna kost praseta zaklanog za Božić: posle praznika ova se kost dodatno peče, pa se mrvi u prah, koji se rastopljen u vodi daje bolesniku. Osim ovih lekova, vračare pripremaju i meleme i čajeve od crnog i belog luka, kadulje, broćike, odnosno ivanjskog cveća, pelina, koprive, a posebno odoljena ili valerijane. Ovu biljku Vlasi nazivaju vilinom travom i veruju da vile pevaju: „Da zna majka šta je odoljen trava / nikad sina ne bi ukopala“. Veruje se da pomaže i kađenje, odnosno udisanje dima spaljenih krila slepog miša ili zmijske košuljice, ali najdelotvornijim se smatra sledeći ritual, koji izvodi vračara: crvenom ili belom bojom označi se mesto gde je epileptičaru tokom napada pala glava. Kad se povrati, to se mesto prekopa motičicom nad kojom je bajala vračara; buba, glista ili komad ugljena koji se prilikom kopanja nađu zapale se i pepeo rastvori u vodi; tom se vodom, uz obredne reči, epileptičar prska, a deo mu se da da popije.

Zamotuljak: Vlaške vračare veruju da se epilepsija može i sprečiti. Novorođenčetu u porodici u kojoj je bilo epileptičara, desetog dana po rođenju, na dan krštenja u crkvi, pravi se amajlija na sledeći način: zdrav desetogodišnji dečak bebi prvo odseče pramen kose, pa nokat s palca desne ruke i leve noge, a na kraju nokat s palca leve ruke i desne noge. Sve to uvija se u platno, a majka nastoji da zamotuljak neprestano bude uz dete. Kasnije, kad poraste, dete se samo brine o tome, a tako i čovek u zrelom dobu. Kosa i nokti, po verovanju Vlaha, jedini su delovi čovekovog tela koji ne trule. Oni prate čoveka i do onog sveta, pa mogu da ga sačuvaju od epilepsije.

Prevencija napada: Vlaške vračare veruju da se epilepsija može sprečiti. Novorođenčetu u porodici u kojoj je bilo epileptičara, desetog dana po rođenju, na dan krštenja, pravi se amajlija od pramena kose, nokta sa palca desne ruke i leve noge.

LJUBAVNE ČINI

Svaka vlaška vračara zna veliki broj bajalica koje podstiču zaljubljivanje i trajno vezivanje. Najčešći predmet u ovim ritualima je katanac. Ljubavna magija kod Vlaha veoma je razvijena, a čaranja i bajalice usmereni su ka pridobijanju partnera. Svaka vlaška vračara zna veliki broj bajalica koje podstiču zaljubljivanje i trajno vezivanje. Najčešći obredni predmet u ovim ritualima je katanac, simbol zarobljavanja i oslobađanja. Vrlo često se koristi i med. Iz kuće onog kome se vrača uzimaju se crveni i beli konac, šećer i voda.

Crveni konac: Crveni ili beli konac, so, šećer i voda iz kuće obavezni su za identifikaciju ličnosti u magiji, a dodaci na svu tu hrpu naizgled besmisleno sakupljenih predmeta zavisi od pojedinačnog problema. Jedan od obreda ljubavne vlaške magije izgleda ovako: dok je još noć, pred svitanje, vračara se sa onim ko je naručio bajanje upućuje ka potoku koji teče u pravcu istok-zapad. Kad dan na horizontu počne da se beli, vračara opkorači potok, strukom bosiljka udara po vodi, a zatim njime prska teglu s medom. Izgovara obredne reči: „Stavila mi na glavu Mesec sjajni, na prsa bleštavo Sunce, na ramena dve zvezde Danice, na leđa ružu crvenu, po naručju i bedrima sitne zvezde, da ceo svet gleda u njih, a s još većim žarom (tu se kaže ime onog koji se privlači), da mu ne daju mira ni kad leži, ni kad spava, ni kad priča, dok meni ne dođe da sebi srcu olakša…“ Medom iz teglice vračara maže usne, trepavice, obrve i prste („da se željena osoba za njih zalepi“) onome ko je bajanje naručio. Drugi obred sa istim ciljem je naizgled jednostavniji: treba prići drvetu dok se sa njega oglašava ova ptica, odlomiti parče kore, na njemu probušiti rupicu i reći: „Kao što ti, kukavice, kukaš tako da i (ovde se kaže ime onog koji se želi) kuka za mnom“. Posle se ta osoba pogleda kroz onu rupicu u kori, da bi se kletva ostvarila.

Protiv preljube: Vlaška magija, veruje se, pomaže i kod ljubavnog neverstva: prevareni partner okupa sasvim male mačiće, one koji još nisu progledali, i ta se voda podmetne partneru koji je počinio preljubu da je popije. Veruje se da posle toga postaje slep kod očiju za sve osim supružnika. Može i ovako: prevareni uzme jaje kukavice, izbuši ga iglom i pažljivo izduva sadržaj. U šuplju ljusku zatim se stavljaju usitnjene dlačice koje rastu ispod pazuha oba partnera, rupica na njoj zapečati se voskom, i takvo jaje se u ponoć sakrije negde u stanu ili u nekakvoj šupljini u zidu kuće. Amajlija protiv neverstva pravi se na sledeći način: nađu se puž koji nosi dve slepljene kućice i slepi miš. Puž se ubije i kućice očiste, a šišmišu se odseku vrhovi krila i stave u puževe kućice, pa zaliju voskom. Užarenom iglom probuše se rupice na kućici i kroz njih provuče lančić, da bi amajlija mogla da se nosi oko vrata.

Osveta za neverstvo: Vlaška magija, veruje se, pomaže i kod ljubavnog neverstva: prevareni partner okupa sasvim male mačiće, one koji još nisu progledali, i ta se voda podmetne partneru koji je počinio preljubu da je popije. Veruje se da posle toga postaje slep kod očiju za sve osim supružnika.

VEZIVANJE MUŠKARCA

U Timočkoj Krajini česti su slučajevi da muškarci budu sposobni za ljubavni čin samo s jednom ženom, a da u pokušaju da vode ljubav sa nekom drugom – ispoljavaju impotenciju: Vlasi su uvereni da njihove žene ili ljubavnice, po savetu vračara, ili same vračare, mogu da upravljaju njihovom polnom moći. Bilo da je to posledica magije ili autosugestije, u Timočkoj Krajini česti su slučajevi da muškarci budu sposobni za ljubavni čin samo s jednom ženom, a da u pokušaju da imaju seks s nekom drugom – ispoljavaju potpunu impotenciju. Za njih se kaže da su „vezani“, a da ih „odveže“, može samo vračara.

Alibi za neverstvo: Muškarca vezuje žena da bi ga imala za sebe, ali i ljubavnica, i tada je nefunkcionalan u braku. Ima, međutim, i slučajeva da žena svog muža vezuje sasvim, da ga čini potpuno impotentnim, da bi obezbedila alibi za svoje ljubavne izlete. Bezazlenije vezivanje obavlja se tako što žena svog usnulog ljubavnika pogleda kroz prsten umočen u menstrualnu krv. Muškarac posle toga oseća stalnu potrebu za njom, a prepone mu stalno trnu od žudnje. Ove se čini skidaju relativno lako – vračara mu na kućnom pragu veže noge konopcem, pa ih, bajajući, naglim pokretom razveže. Žena muškarca može vezati i na daljinu, i pre nego što je imala odnos s njim. Pri susreti se zagleda u njega i, dok izgovara magijske reči, na crnom koncu veže deset čvorova. Osim konca i krvi, u vezivanju se često koriste i igla, razne trave, pepeo, balega, ali među rekvizitima za izazivanje impotencije najdelotvorniji su predmeti uzeti s pokojnika. To su maramica kojom je brisana pljuvačka umrlog od trenutka smrti do pogreba, prsten s njegove ruke i igla i konac iz njegovog odela. Vračara iskoristi gužvu oko odra umirućeg i zabode iglu sa udenutim koncem u njegovu odeću. Izvadi je kad čovek umre i zatim koristi za obrede. Između ostalog, tu iglu daje ženi koja želi da veže muškarca da ga u trenutku orgazma ubode u zadnjicu. Ovi su rekviziti cenjeni jer rodbina umirućeg dobro pazi da ne dođu u ruke vračare, i tako budu upotrebljeni za zlo.

Ubistvo zbog obreda: Odvezivanje se, uz magijske reči, najčešće vrši nožem (da iseče vezu), tamjanom (da otera zle demone) i belim lukom (da spreči nove čini). Ali, da bi obred odvezivanja uspeo, vračara treba da zna ko je i kako izvršio vezivanje. Neke do tih podataka pokušavaju da dođu gašenjem ugljevlja, neke se mole Bogorodici, ali na kraju se sve svodi na to da vezani muškarac od žene koju sumnjiči za impotenciju nastoji da sazna na koji način ga je vezala. Pri tome najčešće pribegava nasilju, a nisu retka ni ubistva. Zanimljivo je da ubice ostaju impotentne i nakon toga.

Krv na prstenu: Bezazlenije vezivanje obavlja se tako što žena svog usnulog ljubavnika pogleda kroz prsten umočen u menstrualnu krv. Muškarac posle toga oseća stalnu potrebu za njom, a prepone mu stalno trnu od žudnje.

RUSALJE

U neke žene se na Duhove ili Trojice usele vile i odvedu ih na putovanje u svet mrtvih. One tada znaju šta će se dogoditi u budućnosti. U Timočkoj Krajini žene uoči Silaska Svetog duha na apostole, odnosno Duhove ili Trojice, obuzima strepnja. U neke od njih tada će se useliti vile i odvesti ih na jedinstveno putovanje – u svet mrtvih. Kroz te će žene govoriti pokojnici, a kad se vrate iz nesvesti, sporo i u bolovima, znaće šta će se desiti u budućnosti. To su rusalje ili rusaljke, koje se pominju u nekim pisanim spomenicima još iz 13. veka! Ovaj obred u tesnoj je vezi s prastarim verovanjem u zagrobni život. Pomane, daće mrtvima, čak direktno prethode rusaljama – daće su obilne u dva po podne, a padanje u trans dešava se u pet.

Pomane: Na stolovima iznetim napolje ređaju se jela za dušu umrlih: kvasan hleb ukrašen znakom krsta i „zmijama“; pogača azima (od grčke reči, što znači presan hleb), proja, so, vino, rakija, pečenje, ofarbana jaja, kuvano žito i voštana sveća savijena u kolut, koja stalno gori. Obavezni su i strukovi belog luka (usturoj), koji rasteruju zle duhove… Posle daće, iznenada, uz vrisak koji ledi krv u žilama, i bolni jauk koji cepa srce, rusalja kao proštac pada na zemlju. Tada je bez svesti i ne reaguje na bol – 1934. godine jedan beogradski akademik rusalji je zabijao igle pod nokte istražujući taj fenomen, ali ona nije reagovala… Kad je zaposedne duh, dakle, rusalja pada na zemlju, i tada se na nju bacaju svi prisutni, da je uhvate za ruke i ne dozvole joj da se udara u grudi i ubije se. Po nekoliko muškaraca drži joj tada jednu ruku, jer rusalja u tom stanju raspolaže natprirodnom snagom. Oči su joj zatvorene, a pesnice grčevito stegnute. Govori naizgled nepovezano, ponekad pljuje na one što je drže, a narod što stoji okolo zapomaže: „A luvato rusalji! A luvato!“ Na vlaškom to znači: „Uzeli su je duhovi! Uzeli su je!“

Prastara melodija: Posle pada rusaljke, iz grupe okupljenih izdvoje se tri muškarca – tri kralja, i tri mlade, lepo obučene devojke – kraljice. Njih šestoro uhvati se u kolo oko pale rusaljke („odigravaju joj bolest“), a gajdaš „karabaš“ ponavlja jednu istu određenu prastaru i žalosnu melodiju. Prvi kralj u rukama ima nož, beli luk, pelin i belu radu, i izgovara mistične reči. Rusaljku pomeraju na poljani, prenose je na tri, pet ili devet različitih mesta, i svaki put oko nje igraju dok ne se ne probudi i ne ustane. Kad se rusalja vrati svesti, počinje da plače. Ne seća sa šta se dešavalo s njom ni šta je govorila, ali oni koji su je držali zapamtili su svaku reč. Jer sve što je rekla uskoro će se, veruju Vlasi, i ostvariti…

kurir