Nefili

Posted On 12 lip 2020
Comment: Off

Nefili, ko su, odakle dolaze i šta o njima govore rani crkveni Oci, bibličari, prevodioci i stručnjaci za bliskoistočnu istoriju, jezik i kulturu. Dr Zaharija Sitčin u otkrivanju porekla ovih „od starine poznatih ljudi“, ide korak dalje napominjući kako jevrejska reč Nefil vuče poreklo iz sumerskog koren NFL – biti bačen na zemlju, pa bi Nefili trebali, smatra on, prevoditi kao oni koji su sišli, pali na zemlju. „U ona su vremena – a i kasnije na zemlji bili Nefili, kad su Božiji sinovi opštili s ljudskim kćerima pa im one rađale decu. To su oni od starine poznati čuveni ljudi.“ (Post 6, 4) “Otkako sam prvi put pročitao ove dve rečenice iz Starog zaveta obećao sam sebi da ću se ozbiljnije pozabaviti Nefilima i pokušati saznati što više o tome: ko su oni, od kuda dolaze ali i što o njima kažu rani crkveni Oci, bibličar, prevodioci, te stručnjaci za bliskoistočnu istoriju, jezik i kulturu” – kaže dr Zaharija. Nefili se prvi put spominju u Petoknjižju, odnosno prvih pet knjiga Biblije, koji Jevreji nazivaju „Zakon„, Tora. Petoknjižje se kako mu samo ime sugeriše, deli na pet knjiga: Postanak, Izlazak (izlazak Izraelskih plemena iz Egipta), Levitski zakon (sadržava zakone sveštenika iz Levijevog plemena), Brojevi i Ponovljeni zakon. Knjiga Postanka počinje stvaranjem svemira, sveta i prvog čoveka Adama, a zatim i Eve. Nakon toga pratimo život praoca i pramajke u rajskom vrtu Edenu, koji se naprasno prekida nakon što Eva i Adam probaju plod sa zabranjenog drveta od znanja dobra i zla počine prvi greh. Ova uzbudljiva priča dobija novi zaplet kada njihov stariji sin Kain ubija svog mlađeg brata Avelja. Bog kazni Kaina tako što ga prokle i učini večno lutalicom, ali stavi mu znak da ga ne bi oni što ga nađu, ubili. Zanimljivo je napomenuti da u slučaju Adamovog prvorođenog sina starozavetni Bog pokazuje milost kakvu nije pokazao prema stanovnicima Sodome i Gomore kažnjavajući njihovu iskvarenost potpunim uništenjem. Za prve crkvene Oce, grad je inače bio pojam iskvarenog načina života pa shodno tome Kain se naseljava istočno od Edena i tamo podiže grad kojem je dao ime po svom sinu Enohu. Međutim, Bog je, prema knjizi Postanka, bio još jednom milostiv prema Adamu i Evi i podario im sina kojemu oni dadoše ime Set. Upravo će od Setove loze biti i pravednik Noje koji je božjom pomoću preživeo potop. Pre nego što u knjizi Postanka pripovedač počne priču o iskvarenosti ljudi i božjoj kazni pojavljuje se za bibličare i prevodioce vrlo težak deo, onaj o Nefilima koji u celosti ovako glasi: „Kad su se ljudi počeli širiti po zemlji i kćeri im se narodiše, Videći sinovi Božji da su kćeri ljudske pristale, pa ih uzimahu sebi za žene koje su god hteli.“ Onda Jahve reče: „Neće duh moj u čoveku ostati doveka; čovek je telesan, pa neka im još sto dvadeset godina. „U ona su vremena – a i kasnije – na zemlji bili Nefili, kad su Božiji sinovi opštili s ljudskim kćerima pa im one rađale decu. To su oni od starine po snazi poznati ljudi.“ (Post 6, 2,4) Ko su „Božiji sinovi“? Ko su „kćeri ljudske“? Zašto pisac naglašava razliku između božje i ljudske dece iako su i jedni i drugi hodili zemljom? Ovaj citat, naprosto otvara previše pitanja. I u beleškama koje prate Jerusalimsku Bibliju priznaje se kako je ovo jedan od teško objašnjivih delova knjige Postanka. Iako se u tim beleškama navodi kako „Sveti pisac“ priču o Nefilima navodi samo kao primer sve veće iskvarenosti koja će izazvati potop, Nefili se u Bibliji pojavljuju i nakon Potopa!!??. Da su osim Noje, božju kaznu preživeli i oni sugeriše nam sam pisac knjige Postanka: U ona su vremena – a i kasnije – na zemlji bili Nefili, …. (Post 6, 4) Ako je Noje, personifikacija pravednika, preživeo jer je Bog „uvideo“ da je jedini pred njim pravedan, onda su, imamo pravo pretpostavljati u božjim očima bili pravedni i Nefili. Već smo saznali da je ključni Biblijski zapis koji se tiče divova govorio o vremenu pre Potopa, te da Nefile susrećemo i nakon Potopa i to već u knjizi Brojeva. Prema toj starozavetnoj priči Mojsije je neke Izraelce kao špijune poslao u Hanan da bi pripremili osvajanje. Po povratku oni sunarodnicima daju uznemirujući izveštaj: “Ali je jak narod koji u onoj zemlji živi, gradovi su utvrđeni i vrlo veliki. A videsmo onde i sinove Enakove. Amalečani borave u negepskom kraju: Hetiti, Jevuseji i Amoreji žive u brdu; a Kanaanci se nalaze uz more i duž Jordana”. „Kaleb ućutka narod oko Mojsija i progovori:“ Krenimo ne oklevajući i zauzmimo je, jer je možemo nadvladati! „Ali ljudi što su s njim išli odvratiše: „Ne možemo ići na onaj narod jer je jači od nas.“ I počnu ozloglašavati Izraelcima zemlju koju su izviđali: „Zemlja kroz koju smo prošli da je izvidimo, zemlja je što proždire svoje stanovništvo. Sav narod što ga u njoj videsmo ljudi su krupna stasa. Videsmo onde i divove – Anakovo potomstvo od divova. Činilo nam se da smo prema njima kao skakavci. Takvi bijasmo i njima. „(Br 13, 28) Biblijski divovi ponovo se spominju u Ponovljenom zakonu kad se Mojsije obraća Izraelcima podsećajući ih što su uz pomoć Gospoda učinili na putu do obećane zemlje. „Naša su braća ubila u nama srčanost kad rekoše: Narod je i veći i jači nego mi: gradovi su veliki i zidine im sežu do nebesa. A videli smo onde i Anakovce „(Pnz, 1, 28). U Ponovljenom zakonu isto imamo: „Pre su ondje živeli Emijci. Bio je to moćan narod i brojan; krupna stasa kao i Enakimi. Poput Anakovaca, i njih smatraju Refaimcima, ali ih Moavci nazivaju Emijcima. „(Pnz 2,10, 11). Reč koja se ovde koristila za diva je „Refai„, koja prevedeno doslovno znači „Div„. Znači, prema biblijskim izveštajima postojalo je mnogo više divova koji su živeli i nakon potopa u različitim oblastima, a ne samo u zemlji hanaanskoj. Očito je iz svih ovih navoda da su Enakimi, koje spominje pisac u Ponovljenom zakonu, kao i Emijci, Refaimci, te Zuzimci – divovi Nefili iz knjige Postanka. Oni su bili drevni stanovnici Palestine i Transjordanije kojima su Mojsijevi sunarodnici pripisivali gradnju ogromnih kamenih građevina u tom području. Enakimi su, inače još od vremena Isusa Navina predstavljali aristokratiju u brdima oko Hebrona i na primorju, a uništio ih je upravo ovaj prorok u svom pohodu: „Tako ne ostade ni jedan Anakovac u svojoj zemlji sinova Izrailjevih, osim u Gazi, Gatu i Ašodu“ (JS 11,22). Jedan od ovih divova je bio poznat pod imenom Og: bašanski kralj Og jedini je od preostalih Refaimovaca. Krevet njegov, odar od gvožđa, još se nalazi u Rabi, gradu sinova Amonovih: deset je lakata – običnih lakata – dug, a četiri lakta širok. (Pnz, 3,11). Lakat se još od vremena Sumerana koristio za merenje dužine i iznosio je današnjih 51, 72 centimetra, dok je u Vavilonu iznosio 48 centimetara. Jednostavnom računicom dolazimo do pet metara dugog i dva metra širokog kreveta kralja Oga!!! Nakon što smo neosporno utvrdili da se Nefili prema Starom Zavetu živeli na Zemlji u vremenu pre ali i posle Potopa, te da se u Bibliji njihovo postojanje spominje u nekoliko navrata, vreme je da pokušamo odgovoriti na pitanje ko su „Božji sinovi“ i njihovi potomci Nefili nastali opštenjem s „kćerima ljudskim“. Kao što smo već napomenuli, biblijski stručnjaci nisu skrivali svoje nedoumice.

U napomenama uz Knjigu Postanka 6, 4 iz Jerusalemske Biblije koju je objavila Hrišćanska sadašnjost tako stoji: „Težak odsek iz jahvističke predaje. Sveti pisac oslanja se na neku narodnu legendu o divovima, hebrejski Nefilima, koji bi bili istočnjački titani, rođeni iz veze smrtnih i nebeskih bića. Ne izjašnjavajući se o vrednosti tog verovanja i prikrivajući njegov mitski vid, on navodi taj spomen na neku oholu nadljudsku rasu, samo kao “primer sve veće iskvarenosti koja izaziva Potop.” Kod crkvenih stručnjaka kroz vekove iskristalisala su se dva moguća objašnjenja porekla „Božjih sinova“ i njihovih potomaka Nefila. Prema prvom tumačenju „Sinovi Božji“ bili su pali anđeli koji su živeli na zemlji i ženili ljudske žene, a Nefili su njihova deca koji su bili divovskog rasta i izvanredne ljudske snage. Prema drugom tumačenju „Sinovi Božji“ bili su potomci Adamovog i Evinog trećeg sina Seta. Oni su bili pobožni ljudi koji su zgrešili ženeći se grešnim potomstvom Kainovim. Od IV veka „crkveni Oci“ postepeno odbacuju prvo tumačenje po kojem su „Božji sinovi“ pali anđeli obzirom da je u crkvi preovladava duhovno shvatanje anđela i prihvataju stav da se „Sinove Božje“ uopšteno poima kao potomke Setove, a „kćeri ljudske“ kao potomstvo Kainovo. „No, ovaj njihov zaključak, kao što smo videli, u sukobu je s piscima Starog zaveta koji nedvosmisleno za Nefile kažu da su fizički divovi koji su živeli na zemlji i gradili izrazito visoke građevine. Kao dokaz tezi da se Nefili u Starom zavetu ne pominju tek usput izneli smo nekoliko citata u kojima biblijski pisci govore o ovoj rasi poimence nabrajajući gradove u kojima su vladali, pa i imena njihovih kraljeva. I tako u potrazi za odgovorom na pitanje ko su Nefili kada je reč o kanonskim crkvenim izvorima dolazimo na kraj naše potrage. No, o Nefilima se govori i u nekim drugim spisima. Jedan od njih je svakako Knjiga proroka Enoha u kojoj se govori o palim anđelima koji uzimahu ljudske kćeri sebi za žene i božjoj kazni za takvo njihovo ponašanje. Knjigu proroka Enoha otkrio je škotski istraživač Džejms Brus 1773. u Abisiniji (današnjoj Etiopiji). Napisana je u II ili I veku pre Hrista i veruje se da je predstavljala veoma uticajan izvor za rane jevrejske i hrišćanske mislioce, kao i za pisce brojnih novozavetnih knjiga. S toga ne treba čuditi da su crkveni Oci u prvim vekovima pristajali uz tezu kako su Nefili potomci palih anđela i kćeri ljudskih.

Ova knjiga, istina nikada nije bila uključena u kanon i većina hrišćanskih crkvi je smatra pseudoepigrafa (falsifikovanim spisom), međutim Etiopska pravoslavna Crkva je do dan danas smatra kanonskom knjigom. U njenom sedmom poglavlju čitamo o mešanju sinova neba s autohtonim stanovništvom: Kada se u te dane sinovi ljudski namnožili, rodiše im se kćeri, ljupke i lepe. Kada ih ugledaše anđeli, sinovi neba, zaljubiše se u njih, međusobno govoreći: „Izaberimo za sebe žene iz roda čovečijeg i začnimo decu“. Njihov vođa Samjaza, na to reče: „Bojim se da ste možda nesposobni za taj pothvat, te da ću ja patiti zbog tog teškog zločina.“ Ali oni mu odgovoriše: „Zaklinjem se; I obavezujemo se da svoje nakane nećemo promeniti, nego ćemo završiti što smo naumili. „(Knjiga proroka Enoha, 7,1-6)

Iz ovog mešanja sinova neba i kćeri ljudskih nastali su divovi – Nefili: … Žene potom začnu i rode divove. I svaki beše visok 300 lakata. Oni proždreše sve što ljudski rad stvori, te postade nemoguće nahraniti ih. Tada se okrenuše protiv ljudi, kako bi ih proždirali. I kada počeše ranjavati ptice, zveri, gmizavce i ribe, kako bi im jeli meso i pili krv. Tada zemlja prezre nepravedne. (Knjiga proroka Enoha, 7, 11-15). Enoh je bio Nojev pradeda, koji je prema knjizi Postanka na zemlji živeo 365 godina što je s obzirom na ostale junake iz Petoknjižja veoma malo (Noje je na primer živeo 950 godina). Ali, starozavetni pisac nam sugeriše da je Enoh koji je „hodao s Bogom„, nije umro nego jednostavno nestao; „iščeznu; Bog ga uze„. (Post 5, 24). Ali pre nego mu se izgubi svaki trag morao je odraditi za Boga ozbiljan posao jer anđelima na nebu nije se svidela novonastala situacija kao ni ponašanje njihovih drugova na zemlji: Tada Mihail i Gavril, Rafail, Surijil i Uril pogledaše dole s nebesa i videše koliko je krvi proliveno na zemlji, i svu nepravdu koja na njoj beše počinjena, te rekoše: To je glas njihovog plača. Zemlja lišena svoje dece kriknula je čak do nebeskih vrata; A sada se vama, o nebeski sveci, ljudske duše žale, govoreći: „Postignite za nas pravdu kod Svevišnjega.“ (Knjiga proroka Enoha, 9, 1-3) Anđeli, koji su na zemlju gledali sa nebesa, odlaze Kralju, tražeći kaznu za svoj palu braću: „Ti si Gospodar gospodara, Bog bogova, Kralj kraljeva. Prestolje tvoje slave je za sve veke vekova i tvoje Ime se na vekove Sveti i Slavi. Ti si blagosloven i slavljen. Ti si sve stvorio; Ti imaš moć nad svim stvarima; i sve su stvari pred Tobom otvorene i vidljive. Ti sve imaš, ništa od Tebe ne može biti skriveno. Ti si video šta je učinio Azazijel, kako je sve vrste podučavao nepravdi na Zemlji, razotkrivši svetu sve skriveno što se čini na nebesima. Samjaza je takođe podučavao vračarstva; njemu si dao vlast nad njegovim drugovima. Zajedno su otišli kćerima ljudskim; ležahu s njima; onečistiše se; I otkriše im zločine. I žene su rodile divove. Tako se čitava zemlja ispunila krvlju i nepravdom. Gledajte sada duše mrtvih koje plaču. I kukaju sve do nebeskih vrata. Njihove se jadikovke uzdižu; one ne mogu pobeći od nepravde koja je počinjena na Zemlji. Ti poznaješ sve stvari, pre nego sto nastanu. Ti znaš te stvari i ono što su uradili, pa ipak nam ne govoriš. (Knjiga proroka Enoha, 9,3-14). Enohu je bila poverena uloga posrednika između Neba i Sinova „Onih koji su Pali“ pa je nakon Božje presude bio poslat da izvesti „pale anđele“ o kazni, odnosno Potopu. I tako smo opet na početku. Ko su zaista bili Nefili? Kao što vidite i ova je priča kao i mnoge druge prikrivena bezbrojnim naslagama prohujalih vekova pa je skoro nemoguće odvojiti stvarnost od verovanja (religije) prvih civilizacija barem dotle dok se ne pronađu opipljivi i čvrsti dokazi. Kao što su Vavilonci od Sumeraca preuzeli veliki deo njihove kulture i religije, naravno prilagodivši je sebi, isto su učinili i jevreji od naroda koji su istorijski prethodili njima. U tom preuzimanju i prilagođavanju neki su se navodi, moguće iskrivili, neki oduzeli ili nadodali, sve u svrhu postizanja krajnjeg cilja, a on je bilo stvaranja nove nacionalne religije, okupljajućeg faktora koji bi novoj svešteničko-vladajućoj eliti dao legitimitet vođstva. Stoga ne treba čuditi da se u religijskim spisima jednih pojavljuju na prvi pogled kontradiktorni navodi nekih drugih. Tako je i sa Nefilima u Starom zavetu, kao što je jevrejska elita naprosto preuzela i preradila religije Mesopotamije, tako su hrišćanski narodi preuzeli jevrejsku. No, kako ne bi dovodili u pitanje kontinuitet Isusa Hrista, Avrama i Mojsija rani hrišćanski oci nisu imali izbora i preuzeli su hebrejske knjige bez zahvata u sam tekst, a u njima se nalaze i puno teže objašnjive priče od ove o Nefilima. Ispreplitanje verovanja, mitova i stvarnosti nije samo obeležje civilizacija iza nas, njima svedočimo i danas, ali kao što reče jedan istoričar u svakom mitu ima istine. Koliko? Ne znamo. Današnja nauka je neosporno utvrdila da su priče o stvaranju iz knjige Postanka uređene i skraćene verzije izvornih tekstova iz Mesopotamije. Dešifrovanje zapisa na glinenim pločicama otkrivenim u ruševinama drevne Mesopotamije otkrilo je da su tekstovi slični biblijskim pričama o Stvaranju i potopu postojali hiljadama godina pre Starog zaveta. Tako je u biblioteci asirskog kralja Asurbanipala u Nivi pronađen tekst koji u nekim delovima odgovara od reči do reči biblijskoj priči o Stvaranju. Prema prevodu sumerskih glinenih pločica koje je dr Zaharija sabrao u knjigu „Dvanaesta planeta“, a koji zvanična nauka odbacuje, Nefili su bili pripadnici vanzemaljske rase koja potiče sa desete planete našeg Sunčevog sistema. Prema njegovom tumačenju sumerske kosmologije, ta neotkrivena planeta koja ima dugu, eliptičnu orbitu, dostiže u unutrašnji Sunčev sistem otprilike svakih 3.600 godina. Planeta se zove Nibiru, a u vavilonskoj kosmologiji povezana je s bogom Mardukom. Nibiru je, tvrdi dalje, bio dom tehnološki napredne vanzemaljske rase u sumerskom mitu nazvane Anunaki, a upravo su oni, prema dr Zahariji, Nefili iz knjige Postanka.

Sa sumerskih glinenih pločica preveo i obradio dr Zaharija Sitčin.

O autoru