Atlantiđanina je otkrio Dr Muldašev

Neverovatna knjiga „Od koga smo postali“ akademika dr Ernesta Muldaševa već niz godina zaokuplja pažnju javnosti. Dr Muldašev, vrhunski hirurg i inovator u oftalmologiji, postao je poznatiji po ovoj knjizi nego po svom izuzetnom praktičnom i teorijskom doprinosu medicini. U današnje vreme, kada zvanična nauka u svom naivnom samoljublju misli da je neosporni autoritet za sva znanja i da svet nema tajni za nju, pravo je čudo da se neki ozbiljan naučnik zainteresuje, a pogotovo da počne da se krajnje ozbiljno bavi pitanjima koje mogu izazvati samo blago prezrivi smešak u uglu usana ljudi od autoriteta – pitanjima porekla današnjeg čovečanstva od drevnih izgubljenih civilizacija. Još je čudnije što se tim temama počeo baviti oftalmolog – i to ne bilo kakav, već jedan od najvećih savremenih očnih hirurga i istraživač neosporne reputacije, akademik profesor doktor Ernest Rifgatovič Muldašev (čija su medicinska otkrića dovela do mogućnosti izlečenja nekih dotad nelečivih očnih bolesti, kao što je npr. atrofija očnog nerva). A do bavljenja „inkriminisanim“ temama ga je, bez ikakve njegove namere, dovela upravo oftalmologija (tačnije, oftalmogeometrija, kako je dr Muldašev nazvao novu istraživačku disciplinu koju je zasnovao) i naučničko poštenje, koje ne zatvara oči pred činjenicama zato što se one ne slažu sa „udžbeničkim istinama“.

Ukratko rečeno, dr Muldašev je primetio nešto što niko ni u istoriji medicini ni nauke uopšte dosad nije primetio: da je veličina (prečnik) dužice telesna konstanta koja ne zavisi ni od uzrasta (ista je i kod novorođenčeta i kod odraslog čoveka!), ni od pola, ni od dimenzija tela, ni od rase – prečnik dužice je kod svih ljudi apsolutno iste veličine. Ovo zapažanje dovelo je istraživački tim dr Muldaševa do složene geometrijske formule pomoću koje na osnovu snimka na kojem se vide samo oči mogu da se s velikom pouzdanošću rekonstruišu izgled lica i čitavog tela neke osobe. Jasno je da ovo otkriće ima veliku vrednost za praktične svrhe (npr. u dijagnostici, kriminologiji itd) Ali, ono što je odvelo dr Muldaševa i njegov tim u sasvim druge vode bila je „kompjuterska igrica“: kada su svoju formulu geometrijske rekonstrukcije primenili na oči nacrtane na tibetanskim hramovima. Naime, svi hramovi na Tibetu i u Nepalu imaju na sebi kao vizit-kartu neobične oči, koje turisti rado snimaju i za koje će vam lokalni sveštenici obično reći da su to „oči Bude“. Kada je dr Muldašev primenio na ove oči postupak rekonstrukcije čitavog tela na osnovu očne oblasti, dobio je telesni izgled bića koje liči na čoveka kakvog mi poznajemo – ali nije identično savremenom čoveku. Rekonstruisano biće imalo je nešto drugačije oči, nešto drugačiji nos, nešto drugačiji pluća – s razlikama koje ukazuju da je vodilo poluvodozemački način života. Naravno da dr Muldašev isprva nije znao šta da pretpostavi i zaključi na osnovu ovoga. Nosio je svoj crtež po raznim naučnim konferencijama, pokazivao ga i diskutovao sa kolegama. Iz reakcija i komentara, pogotovo lekara sa Istoka, počeo je da shvata da njegov crtež ima nekakvog osnova i da bi se možda mogao odnositi na čoveka prethodne civilizacije, nešto drugačijeg od današnjeg, koga je hipotetički nazvao „Atlantiđaninom“. Dr Muldašev je bio odlučan da ozbiljno istraži to pitanje i uspeo je da pod pokroviteljstvom Međunarodne akademije nauka pri Ujedinjenim nacijama organizuje ekspediciju na Himalaje koja bi mu pomogla da utvrdi ima li rekonstrukcija koju je dobio ikakve veze sa realnošću.

Vrlo brzo se pokazalo da ima. Klupko je počelo da se odmotava, i na osnovu razgovora s lokalnim naučnicima, učenim ljudima, meštanima, kao i iz mesnih legendi i predanja i literature do koje je dospeo, dr Muldašev je došao do sledeće hipoteze: prilikom propasti prethodne civilizacije jedan broj njenih pripadnika ušao je u stanje „svesne hibernacije“ (samadi) u kojem telo može da ostane neoštećeno praktično neograničeno dugo. Tako su stvorili skriveni „genetski fond“ čovečanstva koji bi se mogao upotrebiti u slučaju da dođe do masovnog uništenja. Fenomen hibernacije poznat je u prirodi: postoje vrste koje mogu da prežive potpuno zaleđivanje i da kad se odmrznu sasvim normalno nastave život. Zato dr Muldašev nije odbacio ovu pretpostavku i krenuo je njenim tragom. To ga je nakon niza neverovatnih peripetija dovelo do dobro čuvane tajne – samadi-pećina, u kojima su uskladišteni očuvani primerci ljudi prethodnih civilizacija. Pri pokušaju da uđe u jednu od njih umalo nije nastradao, jer je bila zaštićena na poseban način… O svojim otkrićima, ekspediciji na Himalaje i onome što se tamo dešavalo dr Muldašev je napisao obimnu i detaljnu knjigu „Od koga smo postali“, koja vrvi naučnim teorijama, malo poznatim medicinskim, antropološkim i istorijskim činjenicama, kao i filozofskim idejama, ali kombinovanim na takav način da bacaju jednu sasvim drugačiju svetlost na istoriju čitavog čovečanstva. Knjiga je ilustrovana sa preko 200 ilustracija, grafikona i fotografija snimljenih na licu mesta tokom istraživačke ekspedicije, koje ponekad govore više od reči. Zvuči li ovo kao naučna fantastika? Pa, zvuči. Problem je samo u tome što knjiga „Od koga smo postali“ nije naučnofantastični roman, i nije je napisao nikakav zanesenjak ili žanr-pisac, već priznati vrhunski naučnik, koji se rukovodi gvozdenom logikom, koji ne prihvata stvari dok ih bukvalno „ne pipne“, ali koji je dovoljno pošten da ne kaže: „To je nemoguće!“ samo zato što bi većina tako rekla. Bilo da se sa njenim postavkama slažemo ili ne, knjigu dr Muldaševa vredi pročitati, jer ne samo da nam govori nešto sasvim drugačije od svega što savremena nauka može da ponudi, već je i izuzetno lepo napisana, pa naprosto navodi da se pročita gotovo u jednom dahu. Ona podstiče čitaoca na veoma konstruktivna razmišljanja o samom sebi, savremenoj civilizaciji i svetu uopšte.