Poznato kučence

Moj otac me je, iz meni nikad jasnog razloga, mrzeo. Priča je duga. Plašila sam se uvek svog oca. Moja majka je vodila rat za mene protiv mog oca. Jednog dana pojavio se i moj očuh. Volela sam tog čoveka, mog očuha, mog spasitelja, svim srcem od kada se pojavio u životu moje majke, do kraja i stalno. Bila sam na groblju dan pošto su mi javili da mi je očuh umro, ali skroz zbunjena veličinom groblja i prostranošću, gledala sam oko sebe, ne znajući šta ću i kud ću, i kako ću naći grob svoga očuha. Izgubljena skroz, osvrćući se na sve strane, ispred mene se pojavilo kuče, ali nekako poznato kučence, samo što sam se gledajući ga, pitala odakle ga znam, odakle je, čije je. Kučence me radosnim okicama pikiralo i mahalo repićem, a onda se okrenulo i lako vrludavo zatrčkaralo, hipnotisano sam išla za njim izgubljena na groblju, gledajući kako da nađem grob mog očuha i usput razmišljajući i razmišljajući odakle znam to kučence, i setila sam, to kučence sam noć pred jutarnji odlazak na groblje sanjala. Kučence se u jednom polupokretu mom i obaziranju po groblju izgubilo i nestalo, tražeći ga očima okrećući se i pitajući se, gde je, zašto je nestalo i kako, kučence mog sna, zapazila sam svežu zemlju, puno cveća i natpis na grobu ispred mene, tu je bilo ispisano ime mog očuha, tu je bila njegova humka i grob.
Sloba