astrofon - astrologija, tarot, numerologija telefonom

Sazveždje Plejade mitsko iskonište ljudske civilizacije

Posted On 11 Aug 2020
Comment: Off

Plejade su poznate jos od najdavnijih vremena. Sest zvezda iz ovog jata vidljivo je golim okom, dok pri posebnim uslovima ovaj broj raste na  devet, a na  potpuno cistom nocnom nebu moze se videti cak i 12 zvezda (1579. god, pre otkrica teleskopa, astronom Mestlin je precizno nacrtao polozaje 11 zvezda, a kasnije je Kepler nacrtao tacan polozaj cak 14 zvezda iz ovog jata). Najraniji zapisi o ovom jatu poticu od Hesioda, iz 800 godne pre nove ere (vezano su zapoljoprivredu i smenu godisnjih doba). Homer spominje Plejade u svojoj Odiseji, a pomenute su i u Bibliji. Smatra se da naziv Plejade potice od grcke reci u znacenju ploviti ili reci pleidos sto znaci puno, mnogobrojno. Postoji i pretpostavka da je ime izvedeno od imena mitske majke Pleione, koja se takodje nalazi na nebu medju svojim kcerima. Po grckoj mitologiji, glavne vidljive zvezde imenovane su kao 7 kceri oca Atlasa i majke Pleione: Alcione, Asteropa (dvojna zvezda), Electra, Maja, Meropa, Tajgeta i Celena. Naziv ‘Plejade’ dolazi iz grcke mitologije. To su sedam kceri Atlanta i Plejone koje progoni Orion sve dok ih Zevs ne pretvori prvo u golubice, a zatim u zvezde. (Orion je takodje stavljen na nebo gde nastavlja vecno da progoni lepe Plejade, ali nikad ih ne stize). Po Homeru pojava ovih zvezda na nebu (maj) oznacava bezbedan period za plovidbu koji prestaje u novembru kada i Plejade odlaze sa nocnog neba. Slicno govori i Hesiod kada savetuje mornare da se “ne otiskuju na pucinu kad se Plejade, bezeci od Oriona, spuste u more”. Njihovo japansko ime je Subaru, sto ce kasnije posatla i marka automobila, po njima. Stari evropski nazivi pokazuju da je ovo jato uporedjivano sa kokoskom sa pilicima. U drugim narodima postoje i druga imena i poredjenja. Starogrcki filozofi – Endokus iz Knidosa i Aratos iz Phainomena, smatrali su ih posebnim sazvezdjem. Najnovija posmatranja pokazala su da se ovo jato sastoji od oko 500 zvezda, vecinom bledih, rasejanih na polju od oko 2 stepena. U poredjenju sa drugim otvorenim jatima gustina im je prilicno mala. Maglina Plejada je plavicaste boje, sto ukazuje na to da je ovo refleksiona maglina i ona reflektuje svetlost sjajnijih zvezda iz njene blizine. Postojanje magline u ovom zvezdanom jatu potvrdjeno je tek pomocu spektrografa kada je uoceno da spektar magline predstavlja preciznu kopiju spektara zvezda iz njene okoline. Prema najnovijim proracunima starost Plejada iznosi oko 100 miliona godina. Procenjeno je da ce Plejade kao jato postojati jos samo oko 250 miliona godina; posle tog perioda rasirice se kao pojedinacne zvezde ili visestruku sistemi. Udaljenost Plejada je ponovo uz pomoc paralakse odredila ESA astrometrijskim satelitom Hipparcos; prema ovim merenjima Plejade su udaljene oko 380 svetlosnih gidna (prethodna procena bila je 410 svetlosnih godina). Zvezde u Plejadama izgledaju vezano i koncentrisano ka svom centru, zvezde su rasporedjene po razlicitoj sjajnosti i ima veliki broj zvezda. Neke od zvezda rotiraju veoma brzo: 150 do 300 km/s na svojoj povrsini sto je zajednicko za sve zvezde glavnog niza odredjenih spektralnih tipova (A i B). Zbog ovakve rotacije ove zvezde su nalik sferoidima. Uoceno je postojanje nekoliko belih patuljaka u ovom zvezdanom jatu. Njihovo prisustvo izaziva nedoumicu zbog evolucije zvezda: kako moze da postoji beli patuljak u tako mladom jatu? Posto nije registrovan samo jedan beli patuljak vec vise njih, gotovo je sigurno da su ove zvezde oduvek bile clanovi jata (nisu “uletele” u jato). Po teoriji evolucije zvezda stoji da beli patuljak ne moze imati masu vecu od 1,4 solarnih masa (Candrasekarova masa) jer bi u suprotnom kolabrirale usred sopstvene mase. Medjutim, takodje je poznato da zvezde ovakve mase evoluiraju vrlo sporo – treba im bar milijardu godina do finalnog stupnja, a ne samo 100 miliona godina, koliko su Plejade stare. Jedino moguce objasnjenje je da su ovi beli patuljci bili nekad masivniji i da su brze evoluirali, medjutim, iz nekog razloga (jaki solarni vetrovi, susret sa nekim susednim objektima ili brza rotacija) su izgubile najveci deo svoje mase. Jos jedna mogucnost je da su dobar deo svoje mase izgubile usled formiranja planetarnih maglina. Bilo kako bilo, konacni ostaci zvezda su stigli ispod Candrasekarove mase i onda presli u stadijum belog patuljka u kome se i sad nalaze. Astronomska posmatranja Plejada iz 1995. god. otkrila su nekoliko kandidata tipa zvezda ili zvezdolikih objekata – braon patuljaka. Za ove objekte se smatra da imaju masu blisku planeti Jupiter i malih zvezda (po teoriji strukture zvezda i najmanje zvezde, tj. tela koja u nekoj fazi svog zivota vrše fuziju moraju da imaju barem 6,7 % solarne mase, što je oko 60 – 70 masa Jupitera). Tako bi braon patuljci trebali da imaju 10 – 60 puta vecu masu od Jupitera. Predpostavlja se da su vidljivi u infracrvenom delu spektra, precnika su kao Jupiter i gustine 10 do 100 puta vece nego ova planeta i imaju mnogo vecu gravitaciju. Plejade spadaju u najlepse objekte na nebu. Smatra se da naziv Plejade potice od grcke reci u znacenju ploviti ili reci pleidos sto znaci puno, mnogobrojno. Postoji i pretpostavka da je ime izvedeno od imena mitske majke Pleione, koja se takodje nalazi na nebu medju svojim kcerima. Po grckoj mitologiji, glavne vidljive zvezde imenovane su kao 7 kceri oca Atlasa i majke Pleione: Alcione, Asteropa (dvojna zvezda), Electra, Maja, Meropa, Tajgeta i Celena. Da se nalazi na mestu Sunca Plejona sa Zemlje bi izgledala kao na ovoj slici. Od njene toplote tlo nase planete bilo bi uzareno. Zvezda Plejona da je na mestu Sunca sa Zemlje bi izgledalo ogromno. Od njene toplote tlo nase planete bilo bi uzareno. Ona je bela zvezda, spada u B8 spektralni tip. Njen sjaj je 45 puta veci od sjaja Sunca. Oko svoje ose obrce se 100 puta brze od Sunca sto joj daje sferoidni oblik. Od 1888. Plejona je tri puta odbacilvala svoj gasni omotac kada je i njen sjaj naglo rastao da bi zatim opao ispod prethodnog nivoa. Zadnji takav ‘nastup’ zvezda je imala u periodu izmedju 1972. i 1987. godine.

O autoru