Red Iluminata hermetičko tajno društvo

Adam Vajshaupt osnivač Iluminata rodio se 1. 5. 1748. godine u siromašnoj porodici u Ingolštatu. Bio je to inteligentan dečak nadaren za prirodne nauke. Bio je takođe i nestašan. Majka mu je gledala kroz prste i prelazila preko njegovih nestašluka tepajući mu kako je on zver 666 iz Otkrovenja. Jedino dete u svojih roditelja, čija deca pre njega poumiraše još na rođenju, morao je biti žrtvovan bogu. Stoga je još kao golobradi dečak poslat da izuči crkvene škole. U osmoj godini umro mu je otac Georg. Do svoje dvadeset i pete godine života dobro je upoznao sve prirodne i društvene nauke i naučio dva mrtva i još tri puta toliko živih jezika, da bi najzad sa doktoratom katoličkog bogoslovskog fakulteta dobio posao profesora kanonskog prava na Univerzitetu u Ingolštatu. Dvadesetpetogodišnji Adam Vajshaupt, sa svojih tek godinu dana radnog iskustva, već je bio omiljen i među profesorima i među studentima. Slovio je za jednog od najumnijih ljudi u Bavarskoj te 1773. godine. Njegova najveća želja bila je da postane veliki jezuita čije će ime biti zapisano u analima istorije kao ime Ignacija Lojole. Ali nad njegovim željama nadvili su se tamni oblaci koji su mu u jednom trenutku pomračili svest – kako bi to rekli katolici i ostali hrišćani; ili su ga prosvetlili – kako bi to rekli pripadnici jednog drevnog svetskog bratstva ozvaničenog u Londonu 24.6.1717. godine. Budući da je znao i dobro poznavao i neka okultna učenja, stara koliko i ljudski rod, počeo je da ih prenosi na svoje najumnije i najpoverljivije studente. I već u toku 1774. i 1775. godine Vajshaupt je na univerzitetu držao hrišćanske propovedi i napredovao u karijeri, dok bi se posle predavanja sastajao sa svojim odabranim studentima, ako bi vreme bilo loše po njihovim kućama, a ako bi bilo lepo u prirodi, kao stari Germani, gde bi njegove propovedi bile sve drugo samo ne hrišćanske. “Dragi moji učenici”, govorio im je, “bilo je potrebno četrdeset pisaca da napišu Bibliju u toku hiljadu šest stotina godina i dvanaest apostola da propovedaju hrišćanstvo! Ja ću dokazati da je dovoljan samo jedan čovek da sve to sruši za kratko vreme!” Nešto kasnije im se obraćao ovako: “Dragi moji sledbenici! Kucnuo je čas da se sruše sve tradicije i sve stare vrednosti zarad novog poretka koji tek treba uspostaviti. Osećam da sam baš ja pozvan za jednu takvu misiju.” Vremenom i Vajshaupt i svi njegovi sledbenici odbaciše sve hrišćanske “vrline”, negovane vekovima, kao što su sveštenički celibat, svetost krvi i odbojnost prema svemu telesnom, uključujući tu i tradicionalnu hrišćansku odbojnost prema ličnoj higijeni. “Gospodo”, obraćao im se Vajshaupt kao kakvo prevareno dete koga su roditelji učili da veruje u vampire, “vaspitali su nas da živimo u celibatu. I šta mi imamo od toga, osim što smo napeti i što se prekomerno znojimo? Ako su naši crkveni oci bili toliko revnosni da nas zaštite od ‘đavoljih zamki’, zašto nas onda ne naučiše da se uzdržavamo od pražnjenja creva ili mokraćne kese? Ja imam dvadeset i sedam godina i još uvek nisam bio sa ženom. I vi ste u istim mukama. To moramo sami da promenimo.” Nakon ovoga usledile su seksualne orgije. Budući katolički sveštenici, a u stvari već uveliko članovi jednog tajnog bratstva u povoju, nemilice su trošili crkveni novac na bavarske prostitutke. Vajshaupt je kao najstariji prednjačio u tome. Malo-pomalo i njihova zajednica je sve više poprimala elemente verskog kulta. Postao je to svojevrstan kult prirode. A kako je, zapravo, izgledalo to novo Vajshauptovo učenje?… Kao prvo, ne postoji bog u onom obliku u kome ga propovedaju hrišćani: kao Otac, Sin i Sveti duh. Bog uopšte nije on, jer ako je on, ili otac, onda je bez sumnje muškarac. Ako je muškarac – onda on mora da poseduje polne karakteristike. Ako ih poseduje i ima potrebu za razmnožavanjem – onda je on životinja. U tom slučaju, naime ako je on otac, onda mora da postoji i majka. Da li su ljudi plod protiv-prirodnog bluda boga oca i majke prirode? Ako li je, pak, bog stvorio ljude po svom obličju – onda on nije ni muško ni žensko – ili je u stvari i muško i žensko; onda je bog hermafrodit. U tom slučaju bi njegov prvorođeni sin, kako je to jednom prilikom rekao italijanski pisac Tomazo Kampanela, kao i sva ostala njegova deca, da bi zadržali porodični karakter, morali biti to isto, što nije slučaj. Ako bog uopšte postoji, onda je on zapravo ono ili oni, i više je neka vrsta samosvesne energije nego li što je neko živo biće i to živo biće sa polnim karakteristikama. Ono je stvoritelj svih svetova, bolje rečeno graditelj svih svetova, masonski Veliki Arhitekta, i najviše bi moglo ličiti na nekakvu najstariju i najveću zvezdu u svemiru. A i zvezde su neka vrsta svetlosnih živih bića. One svojim ponašanjem dokazuju da su živa bića. Kao drugo, to prastvorenje nije večno, već ima svoj početak u struji vremena; samim tim imaće i kraj. Ono je bilo prvi diktator u celom svemiru. Protiv njega se pobunilo iz tame drugoprobuđeno biće svetlosti, željno slobode, koje je od njega preuzelo svu vlast u svim svetovima. Kao treće, ko god oni bili, i diktator i revolucionar, i jedan i drugi su prilično negativni. I jedno i drugo svetlosno stvorenje ljudima uopšte nije potrebno, iz prostog razloga što su ljudi bića sa telesnim karakteristikama, dakle obične životinje. Istina njima je bitno da imaju moralne zakone, samim tim i religiju, da bi u svom društvu zadržali kakav-takav mir i poredak. Prostodušni ljudi i ostali laici su oduvek verovali u boga neba i zemlje i u božju brigu za ljudski rod, u zadnjih hiljadu sedamsto i nešto godina izraženu kroz božjeg sina koga taj isti bog žrtvuje samome sebi kako bi kroz taj sadomazohistički izliv ljubavi spasao čovečanstvo. Nasuprot tome, najumniji ljudi su odvajkada verovali u nosioca svetlosti. Vajshaupt ga je prihvatio kao jedinog boga usvojivši njegovo drevno ime – Lucifer. Sebe i svoje sledbenike nazvao je Luciferovi apostoli. Kao četvrto, po pitanju odnosa između dobra i zla, Vajshaupt je naučavao da je dobro ništa drugo do samospoznaja zla, koje je mnogo starije, s tim što ta dva elementa moraju biti u ravnoteži. Ako svet posmatramo kao vagu, onda možemo primetiti da su dobro i zlo samo dva podjednako teška tega postavljena na tasove. Ako ta dva elementa nisu u ravnoteži – onda dolazi do velikih poremećaja u svim tim svetovima. Prevagne li dobro – onda se rađaju novi svetovi; prevagne li zlo – u tom slučaju dolazi do ratova, katastrofa, čak do nestanka čitavih skupina svetova. Da bi u svetu bilo što više zla – trebalo bi činiti što više dobra. I obrnuto, ako se priželjkuje što više dobra – onda treba činiti što više zla. Činjenjem zla zlo se troši i tako u opticaju ostaje više dobra. Vajshaupt je propovedao spasenje preko potpunog utapanja u zlo. I njegovi učenici su ga bespogovorno sledili. Kao i svaka druga ljudska organizacija, i Vajshauptovo bratstvo imalo je svoje zemaljske ciljeve. Nastalo iz pobune, to još uvek malo tajno društvo imalo je za cilj rušenje svega starog i uspostavljanje svega novog. Jedan od njihovih uzora iz istorije bio je veliki Nimrod, bivši kralj celog čovečanstva. U biti kosmopolitski opredeljeni, Luciferovi apostoli pred sebe su kao zadatak postavili tačno sedam velikih ciljeva: ukidanje svih vlada; zatim ukidanje privatne svojine, kako bi svi ljudi bili ravnopravni, čime bi se točak istorije vratio do postanka ljudskog roda; ukidanje prava na nasledstvo, jer je zajednica jedini vlasnik celokupne imovine; ukidanje patriotizma, jer patriotizam inicira podelu ljudi na rase i narode i odvodi ih u bespotrebne sukobe; ukidanje vere, što će reći rušenje svih verskih zajednica i prelazak na jednu, jedinstvenu svetsku religiju pod Luciferovom zastavom; ukidanje porodice, čime briga o potomstvu pada na celo društvo i uzdiže celu zajednicu; i na kraju, stvaranje svetske vlade, takođe pod Luciferovom zastavom, izgubljeni ideal ljudskog roda još od vremena Nimroda. Vajshaupt je zamislio da sa ovih sedam zahteva izazove svetsku revoluciju i uspostavi Novi svetski poredak. Upravo je on i bio glavni cilj tog društva. Amblem Vajshauptovog bratstva bio je krug u čijoj se sredini nalazi nedovršena, zarubljena piramida, iznad koje lebdi Luciferovo svevideće oko upisano u plameni trougao, dok se ispod te piramide sa tačno trinaest redova kamenih blokova nalazi pergament sa natpisom na latinskom jeziku “Novus ordo seclorum”, što znači Novi svetski poredak. Bratstvo je i zvanično osnovano na Vajshauptov dvadeset i osmi rođendan, 1. 5.1776. godine, koja je, ispisana rimskim brojevima, upisana u prvi red kamenih blokova na zarubljenoj piramidi. Bratstvo je nazvano Perfekcionisti, Iluminati ili Prosvetljeni, baš kao i jedno malo tajno društvo osnovano u Španiji u petnaestom veku, koje nije dugo postojalo zbog strašne Inkvizicije. Dva meseca kasnije nezadovoljni farmeri digli su ustanak u trinaest britanskih kolonija u Severnoj Americi. Nekolicina Vajshauptovih sledbenika emigrirala je u Novi svet odnevši sa sobom pred revoluciju svoje ideje u Ameriku i uspela da u rekordnom roku pridobije najuticajnije Amerikance, među njima i samog vođu revolucije Džordža Vašingtona. On je čak usvojio i amblem iluminata kao jedan od američkih državnih simbola, te ga postavio na poleđinu novčanica koje je tek štampao. Najveće zasluge za sve to imao je Bendžamin Frenklin, predsedavajući novoosnovane američke misije u Parizu. Adam Vajshaupt ga je sreo već u jesen 1776. godine i tada mu izložio svoju viziju Novog sveta čija će osovina biti upravo Sjedinjene Američke Države. Jedina stvar oko koje nisu našli zajednički jezik bila je problem crnačkog ropstva. Vajshaupt je kao i svaki luciferijanac bio veliki protivnik bilo čijeg ropstva. Ali u tom pogledu nije mnogo uticao ni na Frenklina niti na ostale američke revolucionare, ako se zanemari to što je pod njegovim uticajem Frenklinov sluga, inače rob crnac, dok je boravio u Parizu bio slobodan čovek. Red iluminata bio je jedno strogo hermetičko tajno društvo slobodnih mislilaca. Njegovi članovi postali su i francuski filozof Volter, nemački pesnik Gete i austrijski kompozitor Mocart. Sve pomenute Lučonošine apostole u Red je uveo sâm Adam Vajshaupt. Ovaj poslednji mu se nije naročito dopao. Nezreo i arogantan, više je ličio na dvorsku ludu i kreaturu nego na posvećenika. Sâm red nije imao mnogo šanse dok se nije dogodilo ono što je bilo od presudnog značaja za budućnost iluminata. Naime, na jednom prijemu u Minhenu, krajem zime 1777. godine, Adam Vajshaupt sreće i upoznaje dva visokorangirana bavarska masona rozenkrojcera, barone Fon Knigea i Fon Cveka. Budući da su već čuli za njega, njih dvojica diskretno izražavaju želju da postanu iluminati, a za uzvrat ga pozivaju u svoju masonsku ložu. I ne samo to. Tu je prvi i poslednji put u životu sreo najčudniju osobu na koju je ikada naišao, francuskog grofa Sen Žermena, koji se nalazio u društvu Đuzepea Balzama, najvećeg maga epohe prosvetiteljstva, zvanog grof Kaljostro. Čim je ugledao Vajshaupta, nasmejao se obrativši mu se kao da ga oduvek poznaje. “O, Jošua!”, uzviknuo je zagrlivši ga, “Mi smo se sreli u Palestini pre više od hiljadu i sedamsto godina. Prepoznao sam vas po očima.” – “O čemu vi to?”, iznenadio se Vajshaupt. “O vašem prošlom životu”, bio je uporan Sen Žermen, “koga ste proveli u Palestini. Nije važno. Čekao sam vas sada i ovde.” Grof Sen Žermen je slovio kao šarlatan. No i pored toga svojom uverljivom pričom uznemirio je duhove svoga vremena. Tvrdio je da se družio sa egipatskim faraonima, da je jahao konja uporedo s Julijem Cezarom, da je bio Kleopatrin ljubavnik, trinaesti Hristov apostol, da je prisustvovao padu Rima i učestvovao u svim krstaškim ratovima… Ubadalo je u oči i njegovo izvanredno poznavanje detalja iz svih istorijskih epoha. Najvrsniji evropski istoričari su mu se divili i verovali mu sve do reči. “Faraon Keops bio je veliki čovek”, govorio bi on uzbuđenoj masi ljudi, feminiziranim plemićima i uštirkanim damama nimfomankama. “Gradio je piramide po narudžbini bogova i plaćao radnike u zlatu. Meni je dao zlata koliko sam težak. Zar ne dobri moj Kaljostro?” – “Ne sećam se grofe”, odgovarao je mistični Đuzepe Balzamo. “Ja vas poznajem svega sedamsto godina.” – “On je nefilim”, objasnio je Fon Knige Vajshauptu. “Njegov otac je dao Mojsiju deset zapovesti.” Adam je upravo zakoračio u jedan svet iz koga nikad neće izaći. “Her Vajshaupt”, rekao mu je Žermen na rastanku diskretno mu pružajući jedan papirić, “drago mi je što smo se ponovo sreli. Fon Knige i Fon Cvek će vas uputiti dalje.” Na papiriću se nalazilo ime Rotšild banke u Frankfurtu, kao i njena adresa. Žermenova preporuka odvodi ga u masonsku ložu “Švapska svetlost” u Minhenu. Njegovi jemci, Fon Knige i Fon Cvek, postigli su s njim usmeni dogovor da iskoriste svetsku masoneriju tako što će u nju infiltrirati iluminatske ideje. Na taj način je jedno do tada apolitično i bezopasno tajno društvo zidara i klesara postalo jedno veoma opasno političko elitno tajno društvo. Njih trojica donose odluku da formiraju iluminatske ćelije i da se Adam Vajshaupt povuče u strogu tajnost. “Okolnosti u kojima živim zahtevaju da ostanem nepoznat većini članova dokle god budem živeo”, kazao je tom prilikom Fon Knigeu i Fon Cveku. “Obavezan sam da sve obavljam posredstvom pet-šest ljudi.” On se nalazio na vrhu iluminatske piramide i imao je dva saradnika koja je dobro poznavao. Obojica njegovih saradnika imali su još po dva saradnika koji nisu poznavali Vajshaupta, niti su se poznavali međusobno. Njihova dva saradnika nisu poznavali ni Vajshaupta, ni Fon Knigea, ni Fon Cveka, kao ni po ostalu dvojicu podređenih saradnika od ravnopravnog brata saradnika svog nadređenog brata saradnika; i tako sve do dna piramide gde su se nalazili učenici koji su poznavali samo svoje jemce. Staro članstvo, odnosno iluminati koji su poznavali Adama pre zvaničnog osnivanja Luciferovog bratstva držali su jezik za zubima, dok novi članovi nisu znali ništa o trojici tajnih iluminatskih gospodara. Oni su svoja imena zamenili pseudonimima. Vajshaupt se “zvao” Spartakus, kao vođa pobunjenih rimskih robova iz 71. godine naše ere, Fon Knige Filo, a Fon Cvek Katon. Promenili su i imena gradova u kojima su delovali. Tako se Ingolštat “zvao” Eleuzina, Minhen je “bio” Atina, Beč je “bio” Rim… Njih trojica su do 1780. godine uspela da uvedu u Red oko dve hiljade aristokrata iz svih nemačkih zemalja. Adam Vajshaupt nije dugo čekao prijem kod Rotšilda. Primio ga je najstariji član te velike bankarske porodice, Majer Amsel Rotšild. Za tu se porodicu u prostom narodu govorkalo kako svi njeni članovi komuniciraju sa demonima i sa samim nečastivim, ali prosvetljeni bavarski sveštenik je dobro znao da se tu radi samo o prostom narodnom sujeverju i Rotšildovim vezama sa nefilimima i njihovim očevima iz drugih svetova. “Gospodine Rotšild”, obratio mu se Spartakus dok su posle zvanične audijencije sedeli za okruglim stolom u jednoj bogato ukrašenoj prostoriji najbogatije frankfurtske i evropske banke, “vas i vaše potomke ja mogu učiniti gospodarima ljudskog mravinjaka, u najmanju ruku gospodarima cele Evrope.” – “Šta vi tražite, a šta nudite?”, nije se dao prevariti stari jevrejski bankar. “Preporučili su vas najbolji i zato se nadam da imate nešto veoma ozbiljno.” – “Ja neću ostaviti potomstvo. Za iluminate porodica ne znači ništa. I zato mi ne treba baš ništa. Zatražiću od vas samo to da vaši ljudi koji pišu istoriju moje ime ne stavljaju u anale obavezne literature. Naravno, moji poduhvati će imati izvesnu cenu. Vi ćete podneti tu cenu, ali ćete i vi i vaši potomci imati mnogostruke koristi od revolucija i svetskih ratova koje mi uveliko planiramo.” Vajshaupt je najvećem bankaru svoga doba predočio svoju viziju nove Evrope i sveta: ateistička revolucija u jednoj evropskoj zemlji, njen uspon i širenje revolucionarnih ideja; svrgavanje svih kraljevina, a ako su pripadnici nekih kraljevskih porodica članovi bratstva onda svođenje njihove uloge u državi na simboličnu, protokolarnu vlast; u kasnijim fazama voditi bar jedan svetski rat, slovenske zemlje zatvoriti u ateističko jednoumlje a u romanskim i germanskim zemljama zadojiti čitave generacije hedonizmom, bludom i razvratom; dovesti hrišćanstvo i ostale religije do ponora, delovanjem brojnih verskih sekti koje tek treba osnovati; a narode ratovima i revolucijama, kao i beskrajnim političkim sukobima izazvanim delovanjem političkih partija koje takođe treba tek osnovati dovesti pred svršen čin, da bi ti narodi na kraju povikali svi uglas: “Dosta nam je svega! Dajte nam svetski mir!” Tada se uspostavlja Novi Svetski poredak koji ruši sve staro. “Ja želim da stvorim uniju evropskih država, sa jednom valutom koju će kovati vaši potomci ovde u Frankfurtu”, bio je uverljiv Vajshaupt. “Ta velika zajednica evropskih naroda nići će na krvi i pepelu jednog ili dva svetska rata i imaće u početku dvanaest a na kraju trideset i tri zemlje članice, zgrčene i stegnute u krug kao zmija koja guta svoj rep.” Adam je video budućnost ljudskog društva u ekonomskom savezu između ujedinjene Evrope i slobodne Amerike. “Ako budete želeli svetsku ekonomsku dominaciju”, predlagao je Spartakus glavi Rotšilda, “moraćete glavninu svojih bankarskih transakcija preneti u novu državu koja se upravo rađa na severnoameričkom kontinentu.” Po njemu, ceo svet će zavisiti od anglo-saksonske civilizacije koja u međuvremenu mora postati luciferska, svetlonoša među civilizacijama, kojima će nametnuti svoju volju. “Mi nećemo u ovom životu doživeti sve ovo”, rezimirao je Vajshaupt svoju priču, “ali treba da u skorijoj budućnosti izazovemo jednu veliku revoluciju koja će uzdrmati Evropu i svet i ozbiljno načeti stari poredak.” Vajshaupt je dobro znao da se tvorci ljudskog roda nisu u potpunosti odrekli svoje pokretne imovine koju namerno drže u okovima neznanja i vladaju nad njima preko svojih eksponenata kao što su Rotšildi. Bilo ih je nemoguće poraziti. Uostalom to ni moćnom Nimrodu nije pošlo od ruke. Trebalo je iskoristiti njihove eksponente za prosvetljenje čovečanstva a da gospodari to ne primete ili bar ne uzmu za zlo. “Ja vam garantujem, gospodine Rotšild”, bio je optimističan Spartakus, “da će se ljudski rod u narednih dvesta do trista godina razvijati mnogo brže nego u proteklih trista hiljada godina, pod uslovom da moj plan bude ostvaren bez pogovora.” Adam je od tada bio čest gost porodice Rotšild, preko koje je upoznao uticajne bankare iz ostalih nemačkih zemalja. Njegov red je dobio finansijere za svoje buduće poduhvate. U međuvremenu, američki ustanici su i pored svesrdne francuske pomoći doživeli katastrofalne poraze. Spartakusu je bila potrebna samo jedna, bilo koja zemlja, koja bi se revolucijom oslobodila hrišćanske tiranije, bilo katoličke, bilo protestantske. On je svoj genijalni plan do detalja izneo Filou i Katonu. “Mi već imamo puno aristokrata u našim redovima”, govorio im je. “Oni će pokupovati svu hranu u svojim krajevima, izazvaće glad, a onda će na ulice svojih gradova izvesti svoje plaćenike, koji će izvesti obične građane.” Plan je bio genijalan. Munjevitom akcijom narod bi zbacio i suverena i vladu, srušio crkvu, a sveštenike jednim delom pobio a drugim delom proterao. Iluminati aristokrate u okolnim zemljama učinili bi sve da se niko ne meša u unutrašnje stvari svog suseda, pošto bi se infiltrirali u njihove vlade, gde bi rovarili radeći za iluminatsku stvar. Posle prvih uspeha bila bi osnovana republika, a narod bi na prvim opštim izborima svojim glasovima izabrao vlast, odnosno narodne predstavnike u Parlamentu. “Bilo je jako puno slučajeva u ljudskoj istoriji”, protestovao je Spartakus, “da je glup čovek i lupež mogao biti na vlasti i provesti svoj majmunski život u izobilju, bogatstvu i slavi samo zato što se slučajno rodio kao kraljev sin. Nasuprot tome, mnogi geniji su svoje živote proveli u tami i anonimnosti samo zato što su se slučajno rodili u siromašnim porodicama. Ja ću sve to promeniti. Svako će imati šanse da dođe na vlast ako je za to sposoban.” Po njegovom planu, carevine, kraljevine i ostale despotije trebalo je da zamene republike, a crkve je trebalo da zameni hram razuma, preteča Luciferovog hrama. “Od ovog trenutka pa sve do uspostavljanja Novog svetskog poretka”, zakleo se Spartakus, “naši ljudi će stajati iza svih prevrata, revolucija, ratova i konflikata. Neka se naša organizacija nikada i nigde ne pojavi pod istim imenom. Time će nam biti zagarantovana tajnost i uspeh koji proističe iz tajnovitosti. Da bi se postigao svetski mir i svetsko dobro svet se mora utopiti u zlo.” Vajshaupt je godinama razrađivao taj plan.
Međutim, nije baš sve išlo po planu. Godine 1782. održan je Masonski kongres u Vilhelmsbadu. Na njemu su pojedini uticajni masoni napali iluminatsku trojku Spartakus – Filo – Katon za zloupotrebu svetskog masonskog bratstva zarad svojih ličnih ciljeva i ciljeva Reda iluminata. Najglasniji u osudi bio je Volfgang Amadeus Mocart, koji se izletao u javnosti, neretko u svojim delima iznoseći izvesne masonske tajne. On je Vajshaupta nazvao podlacem i zaverenikom. Time je potpisao svoju smrtnu presudu. Vajshaupt mu se zakleo da će ga ubiti kad-tad. “Brate, ako odaš i najmanju tajnu, nabiću ti sveću u lobanju da ti do pakla osvetli putanju”, kazao mu je krajem večeri pozdravivši se s njim. Zaključak Kongresa bio je da su iluminati opasno tajno društvo infiltrirano u svetsku masoneriju i da zaslužuju svaku osudu. No nisu svi masoni bili protiv iluminata. Bilo je i otvorene podrške Vajshauptovim principima. Najglasniji u odbrani bili su grof Kaljostro i kardinal Roan, najveći razvratnici svoga doba. I upravo ti protivurečni stavovi izazvali su sukobe u samom iluminatskom bratstvu. Iz reda je za sva vremena bez pogovora izašao prvo Fon Cvek, a zatim posle niza sukoba i svađa oko toga ko će biti starešina i Fon Knige. Vajshaupt ostaje sâm na svom putu. Godinu dana kasnije Amerika stiče samostalnost, ali ne rešava problem ropstva. Naprotiv. Ona ga negira kao problem i ostaje robovlasnička država, što Vajshaupta navodi da odabere neku drugu zemlju za veliku revoluciju. U igri i dalje ostaje Bavarska, ali se sve više razmišlja i o Francuskoj. Francuski iluminati se nisu podelili kao nemački. Svom vođi su nudili svaku podršku i očekivali akciju u dogledno vreme. Vajshauptovim ne malim planovima najpozitivnije je odgovorio Maksimilijan Robespjer, glavni iluminat u Francuskoj. Godina 1785. bila je najgora u istoriji Reda iluminata. Vajshauptov kurir, izvesni Lance, nosio je Robespjeru poverljiva iluminatska dokumenta o zaveri da se smeni francuska vlada, kao i vlada u Bavarskoj. Na putu od Frankfurta do Pariza doživeo je oluju. Munja je udarila u kočije i ubila ga na licu mesta, dok je vetar razneo papire na sve strane. Pismeni bavarski seljaci predali su papire kancelarijama bavarske policije širom zemlje, koja je sastavila mozaik i bila užasnuta “satanskom zaverom ne samo protiv svih evropskih vlada, već i protiv boga i čoveka”. Poverljivi papiri sadržavali su imena i adrese. Umesto da bude poražena, bavarska vlada porazila je iluminate proglasivši njihov red opasnom satanskom organizacijom i zvanično zabranivši njihov rad u Bavarskoj. Policija je provalila u njihovo sedište u Ingolštatu, zaplenila svu imovinu i pohapsila dosta iluminata. Vajshaupt napušta zemlju. Odlazi prvo u Beč, zatim u Veneciju, gde premešta iluminatsku centralu, da bi se na kraju obreo u Francuskoj. Robespjer ga je sproveo u Ren-l-Šato, samostan na jugu Francuske. Samostan je nazvan Jakobinski dominikanski manastir, po jakobinskim klubovima čiji je predsednik bio upravo Maksimilijan Robespjer. Bavarska vlada obavestila je sve evropske vlade, čak i francusku sa kojom nije bila u najboljim odnosima, na opasnost koja im preti od iluminata. Ali braća u njihovim redovima zataškala su celu stvar. Za kratko vreme o iluminatima se više nije ni govorilo. Naredne četiri godine Spartakus provodi u strogoj tajnosti, u pomenutom manastiru i na putu od manastira do Pariza, gde se sastajao sa masonima i iluminatima i učestvovao u pripremama za veliku revoluciju. Tu se redovno sretao sa velikim francuskim misliocima i budućim vođama revolucije. Na putu je imao malu pratnju svoje braće. Da bi sakrio svoj identitet morao se oblačiti kao običan fratar. Plamen revolucije trebalo je da zapali četiri hiljade ljudi, neredima u centru Pariza, i to dve hiljade mesara i razbojnika iz Marseja i južne Francuske, jako omraženih među Parižanima, hiljadu Venecijanaca i hiljadu Nemaca. Tada na scenu stupaju plemići iluminati koji podižu narod na ustanak, svaki u svom kraju, širom Francuske, koja preko noći postaje iluminatska država, pošto će kralj biti svrgnut s prestola. Vajshaupt je predviđao munjevit uspeh. I najzad je osvanula nedelja, 14. 7. 1789. godine. Bio je to topao i sunčan dan, i većina Parižana našla se na izletu u okolini grada. Vajshaupt je šetao vrtovima Monsoa u društvu lorda Ektona i izvesnog doktora Rigbija razgovarajući s njima o dnevno-političkim temama. (Obojica njegovih sagovornika bili su masoni i članovi britanskog poslanstva u Parizu.) U gradu je bilo neverovatno mirno. Tek negde oko podneva iz pravca Bastilje digao se jedan gust oblak dima. Sva trojica su ga primetila, ali je jedino Vajshaupt reagovao: “Izgleda da su izbili neki nemiri u gradu. Možda je na pomolu i revolucija.” – “Ma dajte, brate Vajshaupt”, hladnokrvno je odreagovao uštirkani engleski lord Ekton. “Verovatno neko pali smeće pored reke. Kakvi nemiri?… Kakva revolucija?…” I zaista, napad dve hiljade marsejskih koljača na Bastilju i Dom invalida i nije izazvao neku veliku pometnju u gradu. Kraljevski zatvor je brzo pao i bio spaljen do temelja. Revolucionari su u njemu zatekli svega sedam zatvorenika: četvoricu falsifikatora, dva ludaka, od kojih je jedan bio Markiz de Sad, i grofa De Solanža, zatvorenog na zahtev porodice. Besnim revolucionarima je danima pre toga bilo pričano kako je Bastilja puna političkih zatvorenika, protivnika kralja Luja Šesnaestog. Oni su svoj bes jednim delom iskalili na zatvorskim čuvarima, čije su odsečene glave nabili na koplja i prošetali ih okolnim ulicama, a drugim delom na slučajnim prolaznicima koje su nasumice ubijali. Kralj je čuo za nekakve nemire i poslao je vojsku da ih uguši. Tek krajem dana došlo je do sporadičnih sukoba između revolucionara i kraljeve garde, te su se obični građani pozatvarali u kuće. Moglo bi se slobodno reći da prva faza revolucije nije uspela. Narednih dana na scenu stupaju pariski plemići iluminati. Oni kupuju svu hranu u gradu, preostalim Marsejcima dovlače pomoć od hiljadu Nemaca i isto toliko Venecijanaca plaćenika, koji zatvaraju prilaze gradu. Izazvane su veštačke nestašice hrane i gladan narod se spontano okuplja po ulicama. Tu ih dočekuju Robespjer i njegovi jakobinci sa zahtevom da se sruši kralj, svaljujući svu krivicu na njega. Njihove kolege u unutrašnjosti, svako u svom kraju, dižu narod na ustanak. Dolazi do masovnog stradanja sveštenika i plemića koji nisu članovi bratstva, do pljačke i paljevina zamkova i crkava širom Francuske, i do osnivanja Narodne garde. Kralj ostaje na prestolu, dok država tone u potpunu anarhiju. Došlo je do neslaganja političkih vođa oko glavnih pitanja revolucije, pošto su jedni bili za republiku a drugi za monarhiju. Narod je bio nezadovoljan, jer se u suštini ništa nije promenilo. Kralj je i dalje stanovao u dvorcu u Versaju odakle je nadgledao rad nove Skupštine. Pored anarhije, u gradu je vladao i teror. Svako je gledao da nahuška masu na svoje protivnike i da ih pošalje na giljotinu. Pariz je još bio i miran koliko je bilo krvavo u provinciji. Nekome je odgovarao sav taj haos, a taj neko nije bio Adam Vajshaupt, i sâm nezadovoljan razvojem situacije. On se obraćao i svojim mecenama u Frankfurtu, ali oni su mu odgovarali da sve teče po planu. Prošle su čitave dve-tri godine u međusobnim razmiricama političkih rivala koji su održavali status quo. Vajshaupt je te godine provodio u osami, kajući se što se uopšte upuštao u jednu takvu avanturu, ne zbog silnih leševa širom zemlje, već zbog sopstvenog neuspeha. On je bio jedan od glavnih pokretača krvoprolića koje je nadmašilo Vartolomejsku noć i pokolje protestanata iz 1572. godine, ali već je bilo kasno za sve. U poznu jesen 1791. godine, pri jednoj od njegovih retkih poseta haotičnom Parizu, Spartakus je izdao prvi, poslednji i jedini nalog za nečije ubistvo. Dogodilo se to tako što je u jednoj pariskoj loži po ko zna koji put sreo Volfganga Amadeusa Mocarta, koga je zbog njegovog detinjastog ponašanja mrzeo iz dna duše bez obzira što je voleo njegovu muziku. Na izlasku iz lože Mocart ga je bratski pozdravio, naklonio mu se i ispustio neobično zvučne vetrove pri tom gledajući ga pravo u oči i cerekajući se, zapravo vrišteći kao kakvo podlo dete. Vajshaupt ga je tada zadnji put video. Nije se smirio sve dok od bečkog kompozitora Antonija Salijerija, Mocartovog najvećeg suparnika koji ga je mrzeo više nego bilo ko drugi, nije dobio obaveštenje da ga je otrovao, da je njegovoj porodici rečeno kako je umro usled premnogo rada a premalo sna (Mocart je diktirao note Salijeriju i uspeo da završi Rekvijem, koga je u stvari pisao za svoju sahranu a da toga nije ni bio svestan), a da je njegovo telo sahranjeno bez obeležja na sirotinjskom groblju. Zbog odavanja izvesnih masonskih tajni u profanim krugovima njegovu su smrt priželjkivali brojni masoni. Bio je to neravnopravan obračun dva švapska genija. Vajshaupt je u manastiru dočekao vest o pogubljenju kralja Luja XVI, dalekog potomka Isusa Hrista, početkom 1793., optuženog za izdaju naroda i kontrarevolucionarno delovanje. Još pola godine traju trvenja između jakobinaca i žirondinaca oko uređenja zemlje, sve do juna kada Robespjer zavodi jednogodišnju jakobinsku diktaturu. Na spoljnom planu, revolucionarna Francuska odnosi veličanstvene pobede nad koalicijom svih zapadnoevropskih feudalnih država i kapitalističke Engleske i Holandije, dok se na unutrašnjem planu, pored do tada nezapamćenog progona crkve i sveštenika, i masovne konfiskacije zemlje, događa ono što je Vajshaupt najmanje očekivao: zbog svoje sujete, jedne majmunske osobine, udaraju iluminati na iluminate. Brat Robespjer poslao je mnoge svoje dojučerašnje saradnike na giljotinu. Iskusni Spartakus je procenio da Robespjer neće još dugo terorisati zemlju i narod. Za sve vreme terora on nijedanput nije došao u Pariz. Sedeo je u manastiru i u potpunoj samoći započeo rad na svom životnom delu, koje je polako pisao u narednih desetak godina. Pomenuto delo više je podsećalo na traktat i nosilo je radni naslov “Protokoli iluminata”. U njemu je tek trebalo izneti detaljan plan, podložan promeni od strane ovlašćene braće u doglednoj budućnosti, o potpunom osvajanju sveta i uspostavljanju Novog svetskog poretka. Na početku tog obimnog posla, sredinom 1794. do njega stiže vest da je jakobinska diktatura oborena a Robespjer završio na giljotini, što ga nije mnogo iznenadilo. Iluminatska Francuska uspostavila je unutrašnji mir, i pored neuspelih jakobinskih ustanaka iz 1795. i 1796. godine, da bi se okrenula osvajačkim ratovima pod konzulom a kasnije i carem, velikom iluminatskom zvezdom, Napoleonom I Bonapartom. Ostareli Vajshaupt imao je prilike da ga sretne samo jedanput, u jednoj pariskoj loži, početkom devetnaestog veka, i da mu poželi sve najbolje kao prvom caru cele Evrope. Njihov kratki susret omaleni Bonaparta je iskoristio da mu se zahvali na blagoslovu i pohvali, i da ga nazove najumnijim čovekom epohe. “Čovek kao ja mora da dokaže kako je lako jednoj pametnoj glavi da vlada stotinama hiljada ljudi”, kazao mu je Vajshaupt na rastanku. Adam Vajshaupt se vratio u nemačke zemlje 1807. godine, nedugo nakon prodora Napoleonove vojske i osnivanja Rajnskog saveza, svenemačke države po njegovom modelu, i nastanio se u tirinškom gradiću Goti. Ostatak života proveo je na putu između Gote i Lajpciga, gde se često susretao sa bratom Johanom Volfgangom Geteom i raspravljao o tome šta je mogao a šta ne da učini. Njemu je predao i rukopis “Protokola iluminata”. Umro je 1811. u Goti, u šezdeset i trećoj godini života, uveren da će Napoleon ostvariti njegove snove, izgovorivši poslednje reči: “Nikad nisam ni pomislio da ću stvoriti novu religiju.” Tri godine kasnije, 1814, papa Pije VII vratio je jezuitima sva njihova pređašnja prava i privilegije, čime je pokopan Vajshauptov razlog za opštu pobunu, ali ne i ono što je ostalo od nje. Mnogo kasnije, krajem devetnaestog veka, tačnije 1897, trinaestočlani savet iluminata završio je novu verziju njegovih “Protokola iluminata” i dao im ime “Protokoli sionskih mudraca”. Ta knjiga je u dvadesetom veku podmetnuta Jevrejima i bila je jedan od razloga za progon tog naroda. Ona je nagovestila velike svetske revolucije, dva svetska rata i sve ostale Vajshauptove vizije. A bankarska porodica Rotšild ispunila je svoje obećanje: ime Adama Vajshaupta ostalo je poznato jako malom broju ljudi.