astrofon - astrologija, tarot, numerologija telefonom

Programiranje svesti

Posted On 14 јан 2015
Comment: Off

Identifikacija je deo naše ličnosti. Od malena su nas učili da pripadamo određenoj: porodice, naciji, staležu, religiji, političkoj opciji i mnogim drugim identifikacionim opcijama koje su oblikovale naše ličnosti. Nakon što odrastemo smatramo kako mislimo svojom glavom, no zapravo smo duboko programirani i mislimo na način kako su nas oblikovali naši programeri. S vremenom biramo prijatelje, ljubavnike / ljubavnice i supružnike u skladu sa programima, svađamo se u skladu sa programima, mučimo se kroz život zbog programa te odgajamo decu programirajući ih na iste one načine kako je to načinjeno nama. Retko koje ljudsko biće smogne snage prekinuti zli začarani krug hvatanjem u koštac sa lažnim osobnostima koje su nas pretvorile u robove uglavnom neupadljivih kontrolora. Za većinu programiranje ima veze sa teorijama zavere i raznoraznim metodama kontrole uma poput: MK-Ultra, greenbaum ili sličnih stvari sa kojima su se „igrale“ (i još uvek se „igraju) tajne službe zbog sopstvenih patokratskih načela i ciljeva. Na žalost, gotovo svi smo programirani i to od najranijeg detinjstva, no retko koja osoba je spremna da počne razmišljati o tome jer većina perfidnih programa ima osiguravajući mehanizam sa kojim se sami programi klasifikuju kao zdravi, sopstveni izbori. Iako neki programi imaju veze sa evolutivne razvojem ljudske vrste ili su neki povezani sa empatijom, većina programa bi se mogla uporediti sa programskim virusima koji napadaju naš „operativni sistem“ stvarajući parazite unutar sopstvenog uma. MI, hteli to ili ne, imamo izdajicu u našoj glavi. Objektivnost je pojam koji označava nezavisan opis činjenica i stvarnosti, bez ličnog iskrivljavanja pri prenosu informacije, tačnije sa potpunim izostankom osećaja i predrasuda. Promislimo li malo o pojmu objektivnosti, shvatićemo da je ona nama nedostupna zbog toga jer se naše ličnosti tvore od predrasuda te se mešaju sa raznoraznim osećajima, bilo negativnim ili pozitivnim. Osećanja koje imamo menjaju se u skladu sa identifikacijom, na primer „volimo“ li reprezentaciju svoje zemlje, automatski ćemo smatrati kako je „naš“ neprijatelj bilo koja druga reprezentacija koja se ogleda sa našim favoritom. Šta je identifikacija (programiranje) jače i obimnije to će negativni osećaji jača prema „neprijateljima“. Traži li se mišljenje takve osobe o sopstvenoj „repki“ sigurno nećete dobiti objektivan odgovor. S druge strane zaljubljenik u tren oka može „ljubav“ pretvoriti u mržnju prema svom favoritu, što je programiranje dublje, što su iluzije veće, to je razočaranje snažnije i to se više pojavljuje bes, ako „reprezentacija“ ne IGRA u skladu sa iluzijom subjektivnog posmatrača. Dok je u buketu subjektivnosti ceo pregršt prevrtljivih iu trenu promjenjivih niskih emocija (strasti), dotle objektivnost prati emocionalna stabilnost i prisutnost viših socijalnih emocija. Objektivno sagledavanje uključuje velike količine znanja i raznoraznih informacija koje se šire vertikalno i horizontalno vezano za neku temu. Osobe koje su izrazito subjektivne po običaju imaju izuzetno sužen pogled na svet te u pravilu imaju malo ili nimalo znanja o sebi i svetu koji ih okružuje. G.I. Gurdjieff i P.D. Ouspenski su napisali vredne knjige o ljudskoj mehaničnosti i subjektivnosti, no oni su takođe obrazložili još vrednije načine kako se s njima uhvati u koštac. Bertrand Russell je 1924. o ovoj temi izjavio sledeće: „Svi mi imamo tendenciju uobličavanja sveta prema sopstvenim predrasudama. Kako bi shvatili neke činjenice koje prkose mišljenju većine, potrebno je uložiti stanoviti napor, potrebno je pokrenuti um. Mnogi ljudi bi radije umrli nego započeli razmišljati svojom glavom, zapravo takve osobe jedino to i naprave – umru. “ Iako je ljudski um iskvaren raznoraznim spoljnim suptilnim programiranjem: porodice, prijatelja, učitelja, sveštenika, supružnika i drugih, ne smemo zaboraviti još jednog čudnovatog izdajicu u našoj glavi. Mozak je toliko složen da najmodernija nauka tek otkriva neke od njegovih tajni. Mozak i um su povezani kako zbog fizičkih faktora koji su očigledni svima, tako i zbog stanja i funkcija koji su tek odnedavno otkriveni. Jedan od takvih primera nedavnih otkrića neuroznanosti je funkcionisanje kolikulusa u srednjem mozgu – gornji kolikulus (Coliculus Superior) i kolikulusa u moždanom stablu koji diktira upravljanjem motorike očnih mišića. Kolikulus kontroliše naše oči gde će one biti usmerene i što ćemo videti. Sve ove informacije bi bile izuzetno suhoparne i dosadne da se nije otkrilo kako kolikulus pripada emocionalnom delu mozga, koji je aktivniji što su predrasude veće. Drugim rečima što smo mi više subjektivni to manje vidimo! Sigurni smo da ćete moći pronaći brojne primere željnog razmišljanja i nemogućnosti „viđenja“ stvarnosti onakve kakva zaista je, no način na koji kolikulus deluje lako objašnjava zašto neki ljudi ne mogu videti informacije koje bi eventualno donele oslobađajuću depresiju i znanje koje štiti. Subjektivni ljudi ne mogu videti istinitu sliku zato što njihovi emocionalni centri ne prihvataju istinitu sliku zbog niza predrasuda. Ljudska bića su u stanju da povećaju svoju objektivnost uz učenje, proveravanje informacija, njihovo shvatanje i apliciranje naučenoga. Pa ipak nemaju svi ljudi želju, postavljati pitanja i tražiti odgovore. Šta je najtužnije, velika većina ljudi se ponaša gotovanski smatrajući da im pitanja nisu potrebna jer imaju sve potrebne odgovore. Takve osobe ne samo da imaju izuzetno uzak vidokrug već ih uznemiravaju svi oni koji istražuju, traže i uče. Osoba koja smatra kako nema što učiti i naučiti (jer je svet grozan, jer ne može ništa promeniti, jer treba puno vremena i energije kako bi se išta naučilo itd.) Će stalno ponavljati životne greške i pitaće se: zašto se ovo meni dešava , što sam ja Bogu skrivio / skrivila te će krivca za vlastite promašaje tražiti u drugim. Uverenja koja su pojačana identifikacijom često okidaju niz negativnih faktora, neki od njih čak imaju veze sa atrofijom mozga. Razmišljamo li na način kako nemamo što naučiti i kako su naša stanovišta apsolutna, naš mozak atrofira. Jedino uz stalno vežbanje najrastrošnijeg organa u telu možemo osigurati njegovo optimalno zdravlje. Dodamo li k tome nepravilnu ishranu bez korisnih masnoća, vitamina i minerala, ne omogućimo li mozgu stvaranje acetilholina koji su zaslužni za pravilnu kogniciju, ne koristimo li ga, dozvolit ćemo da on propadne. Uverenja su povezana is našim egom, ego je ništa drugo već splet lažnih ličnosti koje ne žele da uče i koje ne žele priznati kako prave greške. Gurdjieff smatra da je uništavanje takvih lažnih ličnosti jedino moguće uz stalno učenje, traganje za programima, njihovo razotkrivanje i „buđenje iz egoističnog sna“, te pomoć „škole“ tačnije onih ljudi koji imaju jednak cilj „beg iz nevidljivog zatvora“. Istinu možemo sagledati uz pomoć 2 centra, intelektualnog (učenje, istraživanje i aplikacija naučenog, kritičko razmišljanje) i ponekad emocionalnog (osećaj krivice, njeno priznanje, suosjećaj i empatija), pa ipak većina ljudi na istinu reaguje sa nižim emocionalnim centrima te s obzirom na identifikaciju i sveopšte programiranje tu istinu može doživeti kao direktni napad koji im pričinjava psihičku i fizičku bol. Bol zbog suočavanja s istinitim informacijama je veća što je iluzija veća. Najveći broj ljudi koji se suočavaju sa istinom (ako veruju u laži) će automatski osetiti bes i ljutnju te najniže moguće porive jer žele ostati živjeti u sopstvenoj iluziji. Uprkos činjenici da je iluzija i laž smeće s kojem se „kite“ naše lažne ličnosti, ljudi će se grčevito držati tog smeća kao da im sam život zavisi od istih. Iako bi neki mogli verovati kako je gotovo nemoguće promeniti „krivu Drinu“ sve zavisi o nama samima. Želimo li tragati za virusnim programima u našim umovima, priznamo li vlastitu mehaničnost, želimo li kvalitetnije i bolje živeti, želimo li se naoružati znanjem o sebi i svetu u kojem živimo, tada će bol koju osećamo pri rušenju iluzija označavati „pozitivnu dezintegraciju“ koja će nam omogućiti izgradnju objektivnosti. U različitim studijama koje su se objavile u zadnjih 60 godina, postaje očigledno kako naš IK s godinama pada. Kako je takvo što moguće u informacionoj eri? Do duše, postoji još jedan neverovatan mehanizam koji nam onemogućava „micanje s mrtve tačke“ reč je o blokadi ili smanjivanju koeficijenta inteligencije u slučaju ako sve svoje nade i želje polažemo u „verovanje“, iako se o tome jako puno istraživalo i pisalo, malo želi promeniti takvo stanje jer smatra kako ga vera u nešto ili nekoga čini: pravednim, moralnim, dobrim te olakšava „iskupljenje“ od krivice bez ikakvog rada na sebi. Otkrivanjem informacija koje „bole“ ćemo sigurno upasti u po koju „debelu“ depresiju, no shvatite to kao proces asimiliranja znanja (naročito za informacije koje nam se mogu učiniti negativnima i teške za varenje). Neki naučnici smatraju kako depresije nastaju zbog upala u određenim delovima mozga, iako ovo strašno zvuči, one nestaju kako primenjujemo naučeno znanje. Ovaj, do sada nepoznat proces, bi u suštini mogao objasniti da znanje zaista štiti. Stoga, ako zaista želimo sebi dobro, prionimo na posao i ponovo krenimo sa edukacijom, ako znamo što nam se događa kada odbijamo pomisao o svojoj programiranosti, tada zaista nemamo drugu alternativu doli „da zagrejemo stolicu“ i pozabavimo se sa „smećem“ u našoj glavi. Želimo vam sve najbolje u otkrivanju i uništavanju sopstvenih programa.

(matrixworldhr)

O autoru