Postoji domaća biljka kojoj se pridaje velika važnost i u koju narod ima nepokolebljivo poverenje. On je naš univerzalni začin, hrana i najvažniji preventivni lek. Njegova zaštitnička moć prerasla je u mitove i legende, tako da je postao biljni simbol borbe protiv zlih sila: vampira, veštica, demona, ali i bolesti, epidemija i smrti. Naravno, ovde je reč o belom luku. Beli luk je, prema ispitivanjima mnogih naučnih istraživača, veoma stara kulturna biljka. Stari Kinezi, Indusi, Jevreji, Egipćani i drugi narodi gajili su beli luk više vekova pre naše ere kao hranljivu, začinsku i lekovitu biljku. Koristi se sveža ili osušena lukovica gajenih biljaka. Iz istorijskih podataka se vidi da su još u starom, srednjem i mnogo godina u novom veku beli luk priznavale za lek službene medicine raznih naroda. Ali je u toku poslednjih vekova, a naročito u XIX veku gotovo potpuno izbačen iz farmakopeja. Njegova tradicionalna upotreba u našim krajevima se očuvala sve do danas. Osim kao preventivno i kurativno sredstvo za vreme raznih epidemija, beli luk se koristi i u lečenju obolelog srca i krvnih sudova, zatim organa za disanje i varenje, protiv crevnih parazita, kao i u lečenju pojedinih živčanih i kožnih bolesti.