Golem bezdušni

„I on je za njega radio teške poslove, i reč Emet mu je stajalo na čelu, sve dok ga nije uklonio iz određenih razloga“- Poljski rabin Elijah, 16. vek. Nekada davno, pre nego što je iko i pomišljao na robote, ili imao bilo kakvo ime za njih, živeo je u Helmu jevrejski rabin velikog znanja, koja je stekao čitajući drevne knjige i rukopise. Rabin je došao na ključnu ideju – da od gline napravi veštačko stvorenje nalik čoveku, kaje bi umesto njega radilo teške poslove ili ga branilo od neprijatelja. I tako je rabin od gline sa priobalja Vltave načinio glomazno biće, a na čelo mu je utisnuo svetu reč „Emet“, nakon čega je stvorenje oživelo. Nazvao ga je Golem i naterao ga da mu služi – stvorenje je ćutke radilo teške poslove. No, kako su dani prolazili, činilo se da Golem postaje sve veći i veći. Na kraju se rabin uplašio da bi Golem mogao postati veliki kao univerzum, pa je odlučio da ga uništi. Obrisao je reč „Emet“ i Golem se pretvorio u šaku gline. Ovo je samo jedna od brojnih verzija čuvene hebrejske legende o Golemu. U najpopularnijoj koja potiče iz 17. veka, rabin Juda Loe ben Bezazel iz Praga, stvara Golema kako bi se suprotstavio pogromu Jevreja koji je sprovodio rimski car. Ali kada u obrtu priče Golem dovoljno poraste, car Rudolf II moli rabina da usmrti Golema. U nešto starijoj priči o Golemu iz Helma, u Poljskoj, veštačko biće pravi rabin Elijah, a njegov Golem se okreće ne samo protiv njegovih neprijatelja nego i protiv svog stvoritelja. Golem je jedna od onih priča koje su bile izuzetno popularne među Jevrejima u Istočnoj Evropi, a potekla je iz Biblije. Sama reč Golem se, inače, pominje u Psalmu 139:16 i označava „neoblikovanu formu“, dok u savremenom hebrejskom označava osobu koja je „glupa“ i „beznadežna“. Međutim, drevna priča o Golemu i njene potonje verzije smatraju se prvim zapisima koji iznose ideju o stvaranju veštačkog bića. Sve ove priče, kao i njihove još brojnije obrade, imaju jednog kreatora koji sebi daje za pravo da stvori novo živo biće (a ono bi, barem za pripovedače ovih legendi, trebalo da pripada samo Bogu). I mada nagoveštavaju sve prednosti beživotnog sluge, koji može da zameni čoveka i olakša mu život, sve verzije Golema sadrže obrt u kome stvorenje izmiče kontroli i treba da prenesu pouku o ograničenosti ljudske moći. Rabin se, naime, uvek sukobljava sa svojim delom i neizbežno ga uništava, shvativši da je cela ta avantura bila greška. Nakon što razvoj civilizacije značajno odmakne od magijskih rituala kakve koriste rabini iz priča o Golemu, a nauka i tehnologija nagoveste neke nove mogućnosti za čoveka, tokom 19. veka, javiće se čitav niz novih priča o veštačkim ljudima. No, i one će biti razvijene u istom maniru. Najpoznatija je svakako priča o doktoru Frankenštajnu i njegovom veštačkom stvoru, načinjenom od delova mrtvih ljudi, koji je u osvit ere romantizma napisala engleska spisateljica Meri Šeli. Njan roman Frankenštajn će od kultne knjige na kraju postati i jedno opšte mesto savremene kulture, koje je danas znatno poznatije od samog Golema. Istorija književnosti je prepuna sličnih priča, kako o mehaničkim tako i biološkim stvorovima koji su veštački napravljeni da bi postali zli, neshvaćeni i opasni. Istovremeno, android, kao nešto konkretnija ideja o čoveku automatu, bukvalno se vekovima javlja u istom ovom ključu u raznim književnim i drugim delima. Sa dramom R. U. R. češki pisac Кarel Čapek će 1926. godine najzad uvesti i reč „robot“, koja označava onog ko obavlja težak rad, čime će nekadašnji nejasni Golem dobiti svoj savremeni, opšteprihvaćeni naziv. Zanimljivo je da tek nakon što se okonča belle epoque i nakon što nepomućena vera u napredak bude dovedena u pitanje u Novom svetu nakog Prvog svetskog rata, pojedini autori, filmski i pripovedači, počinju da uviđaju da ideja o mehaničkom Golemu možda i nije tako loša. Do konačne prekretnice dolazi u predvečerje Drugog svetskog rata, sa pričama Isaka Asimova, kada roboti postaju nežni, poslušni i poželjni. To je samo jedna iskra u dugom razvoju ove ideje koja, kako god roboti bili predstavljeni, uvek sadrži i jednu esencijalnu strast koja goni rabine, lekare, robotičare – drevnu želju čoveka da načini veštačko biće. Golem bezdušno telo, bezoblična materija, nešto što nema formu te je još embrionalno. Osim toga odnosi se na imitaciju božjeg stvorenja i na iz toga prilazeće ljudske aktivnosti na svim kulturnim nivoima. Postoji mnogo priča vezanih za Golema, a prema jednoj pismenoj predaji iz 13. veka Golem je stvoren prema uputstvu ’Knjige stvaranja Sefer Jezira’ iz blata ili bezoblične mase (Psalm 139:16). Godine 1580. mudri i pobožni Maharal iz Praga, Jehuda Lov ben Bezalel, iz rečnog blata je stvorio veštačkog čoveka ili Golema, kako bi štitio stanovnike jevrejskog geta u Pragu. Rabin je oživeo stvorenje pošto mu je stavio u usta pergament s „istinskim imenom Božijim“. Takođe je poznata i priča koja potiče iz južne Francuske iz 13. veka od grupe kabalista. U toj priči o Golemu opisuje se sledeće: „Nakon tri godine od kako su počeli, kombinovanjem i razvrstavanjem stvarati forme i reči, stvoren je čovek, na čijem čelu je pisalo JHWH Elohim Emet Bog je istina. Ali stvorenje imaše nož u ruci sa kojim ostruže Aleph (prvo slovo hebrejske abecede) sa reči Emet, tako da je sad preostala reč Met, koja znači smrt. Tako da je sada stajalo: Bog je smrt. Tada Jeremija poderavši njegovo odelo reče: ’Zašto si odbacio Aleph iz reči Emet? ’ On odgovori: ’Ispričaću ti jedno poređenje. Arhitekta gradiše mnoge kuće, gradove i trgove. Niko mu u tome nije bio ravan, niko nije znao što je on znao, niko ne posedovaše njegovo znanje. Tada mu se pridružiše dva čoveka. Poučavaše ih on tajnama svoga zanata sve dok oni dobro sve ne upoznaše. Kad su sve naučili započeše se s njim prepirati tako dugo dok njihov odnos ne puče te se oni kao neovisni arhitekti osamostališe. Pružali su iste usluge ali po nižoj ceni. Kad su ljudi to opazili promeniše majstora te njih potražiše kad su nešto morali graditi. Tako je Bog i tebe stvorio po svojoj slici i prilici. Budući da si sada stvorio čoveka prema svojoj slici, ljudi će reći: ’Nema Boga na svetu osim ova dva!’ i Jeremija reče: ’Zaista, čovek sme ovakve stvari samo studirati da upozna snagu i svemogućnost Stvoritelja. Ali ih ne sme primenjivati.’ Druga verzija priče Golem, dobija svoje značenje snagom imena, u ovom slučaju hebrejskim imenom boga, koje pišemo sa četiri slova: JHWH, tetragramom. To ime nikada nije smelo biti izgovoreno, osim putem posvećenih. Zato se često govori samo o imenu. S imenom je povezana snaga, te izgovaranjem svetog imena oslobađa se ta snaga. Stoga je pravo izgovaranja imena bilo zadržano samo za sveštenike i posvećene.  Prvobitni čovek, stvoren prema Božjoj slici i prilici beše iz božanske matrice proizašlo stvorenje. U hebrejskom se ta živa i uobličavajuća snaga naziva ’nefeš’, što znači dah. Božji čovek se naziva Adam Kadmon. On je i graditelj i saradnik na Božjem planu. Ali, sledeći kontraprirodu, suprotnost i imitaciju Božje prirode, Lucifera, prvobitni čovek je razbio vezu sa jedinsvom i istinom i istina se preobratila u smrt. Svet koji je Lucifer stvorio, svet u kojem ljudi žive i umiru je priroda koja je zatvorena za praizvor i zbog toga degenerisana u bezdušnu prirodu s bezdušnim stanovnicima – Golemima. Tako vidimo da je svaki smrtni čovek Golem. Svet dualizma, u kome je, kao i u svakom čoveku, prisutna dvojnost: dan i noć, toplina i hladnoća, ljubav i mržnja itd. To je najviše moguća vremenski ograničena ravnoteža prema kojoj se sve ponovo izvrće u svoju suprotnost. Ljudska svest je isto tako dvostruka i puna suprotnosti. Tako se jednom govori o budnoj svesti, zatim o podsvesti. Podsvest vodi svoj vlastiti život, ona ima svojstvo fantoma, koji u određenom trenutku upravlja budnom svešću ili je čak zasenjuje. Ovakvog individualnog ili kolektivnog fantoma opisuje austrijski pisac Gustav Mejrink (1868. – 1932.) u svom znamenitom romanu ’Golem’. Očito je da je pad proces, u kojem jedan korak povlači za sobom drugi, dok u jednom datom trenutku sve svetlo ne nestane te zavlada samo duboka tama. Ali rešenje problema ne leži u naprednoj tehnologiji niti u nekoj umetničkoj struji npr. „l’art pour l’art“ (umetnost radi umetnosti). To se pokazalo kad je jednom ’čarobnjakov šegrt’ svojevoljno i bez potrebnih priprema pokušavao jednim magijskim elementom oživeti poslednjeg praškog Golema. On više nije mogao upravljati događajem i Golem je rastao sve više do gorostasne veličine. I kad je šegrt naglo primenio ’ritual razrešenja’, monstrum se bacio na njega. Bio je zgnječen od svoje vlastite tvorevine. Nije slučajno Mejrinkov roman ’Golem’ postigao tako veliki uspeh koji se možda najvećim delom može zahvaliti temi podsvesti simbolizovanoj kroz Golema. U svakom čoveku, duboko u njegovoj nutrini, živi neki Golem, klica idealnog oblika, jednog još nerođenog Adama. Ova slika upućuje na unutrašnji rad koji čovek mora provesti na samom sebi. Odstupanjem starog Adama mora se napraviti mesta za novog čoveka, Adama, duhovnu dušu. Golem nije samo simbol za novo koje mora doći, već i za stanje u kojem se zemaljski čovek nalazi odeljen od Duha. A to od njega čini bezdušno biće. Dokle god latentni, novi Adam ne može reagovati na dozivajući glas Duha, tako dugo je zemaljski čovek Golem, instrument bez volje, lopta za igru između međusobno sukobljenih snaga. To su snage koje žive u njemu samom: nagon stoji nasuprot razumu, strast nasuprot volji, emocije nasuprot racionalnosti itd. Na duhovnom putu se duhovna iskra u čoveku oslobađa iz prostorno vremenskog zatočeništva dvojne prirode i ona ne vodi ka uzburkavanju podsvesti. Duhovna iskra se ne obraća ni normalnoj dnevnoj svesti ni podsvesti već je povezana sa Božjom ličnošću, sa mikrokosmosom. To je cilj puta. Samo na taj način će biti taj unutrašnji lični Golem, snaga podsvesti, transformisan. Tako će čovek ponovo postati zdrav odnosno ozdravljen postiže istinsku veru: Aleph, broj jedan (jedinstvo), pridodaje se ponovo smrti, čime je smrt nadvladana.