Hrabra, talentovana, drugačija, glas crne Amerike, jedna od najinspirativnijih figura u muzici. Doktor za muziku, gospođa Nina Simone. Vodolija ali blizu Ovna, nešto između, čarobnica.

Sećam se trenutka kada sam je prvi put čuo na radiju. Išla je njena obrada pesme I put a spell on you Screamin’ Jay Howkinsa. Mislio sam da slušam muškarca – besnog i strasnog muškarca, koji peva o tome da je ona samo njegova.  Brzo sam uključio snimanje na kasetofonu i kada se završilo, pustio sam je ponovo. I ponovo. I ponovo. Zatim sam odlučio da saznam ko je taj pevač, otišao u internet kafe i otkrio da se radi o ženi koja se zove Nina Simone. Oduševljenje se samo povećalo i poželeo sam da čujem još. U muzičkoj radnji tražio sam da mi na kasetu snime sve što imaju od nje i izašao sam sa dva albuma.  Emargancy Ward  sa jedne strane i Baltimore sa druge. Pritisnuo sam play i počela je neverovatna rapsodija od osamnaest minuta My sweet lord/Today is a killer. Savršeni uvod u Ninin svet – grub, realan, svet u kome moraš da se boriš da bi dobio nešto, čak i stvari koje su zagarantovane rođenjem. Ljubav na prvo slušanje pretvorila se u obožavanje za ceo život. Godine 1993. Don Shewey je napisao u Vilage Voice: “Ona nije pop pevačica. Ona je diva, beznadežni ekscentrik koji je spojio svoj čudni talenat i naprasiti karakter i pretvorio sebe u silu prirode, egzotično biće čije je svako pojavljivanje legendarno.” Nina Simone je rođena 21. februara 1933. u Severnoj Karolini kao Eunice Kathleen Waymon (to što je Vodolija verovatno objašnjava dosta), kao šesto od osmoro dece. “Sve što mi se dešavalo kao detetu uključivalo je muziku”, priseća se Nina u svojoj autobiografiji – I put a spell on you -. “Svi su svirali muziku. Nikada nismo od nekoga učili da sviramo. To se jednostavno kod nas dešavalo prirodno. Kao kad smo učili da hodamo.” Veoma rano svima je postalo jasno da Nina poseduje dar i ona je već sa šest godina svirala kao pijanista u crkvi. Njena majka spremala je po kućama i nova gazdarica zainteresovala se za Ninu i ponudila se da joj plaća časove klavira. To dovodi do prekretnice. Postaje učenica Muriel Massinovitch, koja je bila veliki ljubitelj Baha, i tu svoju ljubav prenosi i na Ninu. “On je tehički savršen. Kada sam počela da razumem njegovu muziku, nisam želela ništa drugo do da postanem pijanista. Zahvaljujući Bahu posvetila sam svoj život muzici, a gospođa  Massinovitch otkrila mi je njegov svet.” I kada slušate Ninu kako svira, vama je jasno da slušate genija. Pred vama je neko ko svira u isto vreme sa ogromnom strašću i ogromnom disciplinom, i kontrola koju Nina ima dok to izvodi zaista je neverovatna. Gledate je i mislite u sebi da se radi o nekome ko savršeno poznaje pravila i tačno zna kada treba da ih prekrši. Nina je bila na putu da postane prvi crni koncertni pijanista. Poslednje godine srednje škole dobija stipendiju za Julliard u Njujorku, i to je bio korak ka prestižnom Curtis Institutu u Filadelfiji. Međutim tamo je odbijaju pod izgovorom da nije dovoljno dobra. Nina se veoma razočarala, ali odlučuje da vežba još više kako bi bila bolja na prijemnom ispitu sledeće godine. Odustaje od te ideje i svog sna kada saznaje da razlog zašto nije upisala Curtis nije njeno izvođenje, već boja kože.  Ova i druge nepravde uticaće na njeno kasnije društveno angažovanje. Nina počinje da daje časove klavira u Filadelfiji, gde se preselila sa porodicom, kako bi zaradila nešto, ali ubrzo shvata da neki njeni studenti zarađuju višestruko više od nje svirajući po klubovima u Atlantik Sitiju. To je bio i njen sledeći korak, ali zbog majke koja je bila veoma religiozna, morala je da promeni ime pod kojim nastupa kako ova nikada ne bi saznala čime joj se ćerka bavi. “Bivši dečko me je zvao Nina, što na španskom znači devojčica, a volela sam Simone Signore. I eto imena!”  Počinje da nastupa u klubu svirajući po šest sati, sa pauzama od petnaestak minuta na svaki sat da popije mleko za barom. Kombinovala je klasične i gospel pesme sa aktuelnim hitovima. Vlasnik kluba joj već prve večeri govori da je njeno sviranje dobro, ali ako hoće da zadrži posao mora i da peva. I tako počinje priča o legendarnoj Nini Simone. Publika u klubu počinje da se filtrira i  stalne pijandure polako zamenjuje gomila mladih željnih da čuju novi stil muzike koji Nina nudi. Ubrzo počinje da svira u boljim klubovima i dobija prvi ugovor za ploču. Snima album Little girl blue, na kojem je njen prvi hit, fantastična, dirljiva verzija Gershwinove I loves you, Porgy. Kao i tokom čitavog života, a i slično mnogim ženama njenog talenta, Nina nikada nije umela sa novcem i muškarcima. Tako je, nakon što je snimila svoj prvi album, potpisala i ugovor kojim se odriče svih prava na njega, što ju je koštalo više od million dolara. Nastupajući po klubovima širom Amerike na svakom koraku sretala se sa rasnom netrepeljivošću. Njen temperament nikada nije bio takav da oćuti, čak ni u situacijama u kojima je izgovorena reč značila samoubistvo. Malo je žena, a još manje umetnika sa takvom hrabrošću. Ona postaje glas društvenog pokreta, glas crne, potlačene Amerike, za koji ste bili sigurni da nikada neće zaćutati. Njena verzija Strange fruit vas tera da se naježite od strahota koje slušate i besa koji osećate u njenom glasu. “Moj bes je bila moja vatra.” Nakon bombardovanja crkve u Alabami, kada je poginulo četvoro dece, i ubistva vođe društvenog pokreta Medgarda Eversa, Nina je napisala Mississippi Goddam. Pevajući je Nina počinje pesmu šaljivim tonom govoreći da je ovo “pesma za mjuzikl, ali on još nije napisan”, nastavljajući zatim da ređa scene sa američkog juga i obraćajući se publici koja je nema od šoka: “Mislili ste da se šalim, zar ne?” Energija koju je uložila i posvećenost društvenom angažovanju bili su ogromni. Pisala je pesme koje su postale himne (Backlash Blues, Old Jim Crow, Four Women, To Be Young, Gifted and Black), pokušavala da osvesti publiku, sastajala se sa liderima pokreta za ravnopravnost crnačkog stanovništva, odbijala da prihvati stanje stvari za koje je smatrala da je potpuno nemoralno. Lični život je trpeo, razvodi se 1970, ćerku je zbog obaveza viđala retko i to vodi ka njihovom otuđenju, koje će sa povremenim prekidima trajati godinama. Nakon što su ubijeni Martin Luther King Jr., Malcolm X i Lorraine Hansberry, Nina gubi veru u Ameriku. Publika na njenim koncertima je suviše pričljiva i bučna i Nina često upada u rasprave sa njima. Optužuju je za utaju poreza, a izdavačke kuće joj ne isplaćuju sume koje joj pripadaju. Zbog svega toga napušta seli se na Barbados, a zatim 1974. u Libiju. Tamo joj se pridružuje i ćerka i radi njenog školovanja Nina odlučuje da se presele u Švajcarsku. U tom trenutku njena karijera je potpuno utihnula i ona odlazi u London kao bi pokušala da je oživi. Dešava se poznata priča: upoznaje prevaranta koji obećava da će je finansijski podržati i obezbediti joj nastupe. Umesto toga, opljačkao ju je, pretukao i napustio. Kada britanske vlasti nisu učinile ništa tim povodom, Nina pokušava da se ubije gutajući 35 pilula za spavanje. Na sreću, budi se sledećeg dana u bolnici. U Ameriku se vraća 15 godina nakon samovoljnog egzila, i zadobija novu generaciju obožavalaca i kultne sledbenike. Njena pesma iz 1958. My Baby Just Cares for Me postaje internacionalni hit nakon što ju je Chanel iskoristio u svojoj reklami. Nina nikada nije bila žena i umetnik za kojeg ste mogli da pretpostavite šta je sledeće što će učiniti (njeni ekscentični ispadi bili su poznati svima: kada je okopavala baštu, zamolila je decu u obližnjem bazenu da ne prave preveliku buku, a pošto oni ni posle treće molbe nisu hteli da se smire, Nina je uzela pušku i opalila u vazduh hice upozorenja). Kada slušate pesme koje svira na koncertima, svaka izvedba je drugačija i imate osećaj da je slušate po prvi put. Njena komunikacija sa publikom lišena je podilaženja, sa jasnim stavom da su oni tu zbog nje. Kada je slušate, imate osećaj da vam čupa srce iz grudi, uzima ga u ruke i tera vas da plačete nad njim. Njen život je bila muzika i nije se snalazila ni u jednoj oblasti života van nje. Ta tragična crta pomešana sa njenim talentom i genijalnošću učinila je da nastane kult obožavanja koji nijedna umetnica nije stekla. Umrla je 2003. na jugu Francuske, mirno, u snu.  “Nema opravdanja za mlade koji ne znaju ko su heroji i heroine”, izjavila je u jednom intervjuu. Moj heroj je Nina. Zauvek.

„Elle“