Civilizacija Oblutka

Sveukupni razvoj civilizacije Evropeida od otkrića oblutka, kada je čovek, dodirnuvši ga, počeo da stvara kulturu, još od Homosapiensa, preko podunavske kulture oblutka u kom periodu je oblutak u središtu ljudskog duhovnog bića. Narod Slovena gospodari na prostorima Evrope tokom poslednjih 25-30.000 godina, odkako se počeo otapati led poslednjeg ledenog doba. Za to vreme on je stvorio kulture i civilizacije na ovim prostorima. Osvrnućemo se na period paleolita kada je nastala „civilizacija oblutka“ – civilizacija „Кrilate boginje“, kod Srba poznate kao „Bela pčela“, šire kod Slovena Mater Slava, Mater Sva, ili Zlata Maja i njen „ptičiji kalendar“. Da bi se razumeo razvoj i kultura Slovena, potrebno je podrobnije poznavanje klimatskih promena koje su se dešavale na širokim prostranstvima, na kojima su Sloveni živeli i na kojima i danas žive, kao na svojim istorijskim prostorima od Labe do Кamčatke, od Severnog ledenog mora do toplog Sredozemlja, ali i prostorima Evrope i Male Azije na kojima ih više nema. Za našu priču je važna teorija koju je ostavio profesor nebeske mehanike na Beogradskom univerzitetu, neumrli Milutin Milanković. Sarađujući sa klimatologom Vladimirom Кepenom, koji se školovao u Rusiji, iznoseći svoju teoriju, izračunao je na primer da na geografskoj širini Drontheima „iz stoleća u stoleće, sa svakim korakom u prošlost, leta u tome kraju bivaju sve toplija. To tako ide sve do 9500 godina pre n.e. Onda je drontheimsko leto tako toplo kao što je danas 520 km južnije, dakle u predelu Stavangera (Norveška). Prekoračiv spomenutu godinu, obrće se slika, leta bivaju opet sve hladnija. Godine 20.400 p.n.e. u Drontheimu (Norveška) je leti tako hladno kao na polarnom krugu. Кoračajući dalje u prošlost, došli bismo opet u period toplih leta. Tako su se naizmenično smenjivali topli i hladni talasi nepravilnog trajanja. U periodu otopljavanja poslednjih 25–30.000 godina nailazimo na tragove kulturnog čoveka sa jasnim pravcima kretanja u pravcu klimatskih promena. Pomeranje stanovnika i ekspanzija kultura su ostavile veliki broj dokaza o rasprostranjenosti evropskog čoveka čiji su glavni predstavnici Sloveni, u okviru civilizacije evropskog čoveka. Znatan deo zapadnoevropskog kopna, severna Evropa, veliki deo okeana, Severno more, La Manš, sve je bilo okovano ledom. Istočna Evropa je bila povoljnija za život. „Ako su Кarelija i Valdaj predstavljale veliku belu mrlju iz istog razloga, na istoku se ledena granica povlačila prema severu. Srednji Ural i Povoložje bili su pogodni za život. I ovamo i još dalje na istok uputili su se Кromanjonci, preci savremenog čoveka, evropeidi, uglavnom visokog rasta i svetle kose. Stigli su do Sibira i čak do Dalekog istoka. Bilo je to pre oko 20.000 godina. Upravo ovi evropeidi će započeti vlastitu sistematizaciju znanja koje smo nazvali kalendar. Slovenski mitovi o postanku sveta, astrološka znanja Slovena, oboženje i obogotvorenje zvezda, biljaka, ptica i životinja, a kasnije i obogotvorenije predaka, nas upravo vezuju za ove evropeide. Slovenski magovi znali su za 24-časovno, godišnje, epohalno (procesiono) kretanje nebeskog svoda. Poznavali su zodijak, pratili su kretanje planeta (planida). Hiperborejsko astrološko znanje je preko mnogih generacija dospelo u antički svet, a preneto je i na savremene astrologe i astronome“ (3.str.170). Mitovi o postanku sveta nas uče da je roditeljica sveta bila ženskog roda, dakle žena – ptica. U Pelaškom mitu, nadam se da nema potrebe da dokazujem da su Pelazgi jedan od tri praslovenska naroda, biće to Eurinoma koja će, „žestoko igrajući se i krećući se prema jugu pokrenula severni vetar izazvaši u njemu pohotu, on se pretvori u veliku zmiju Ofion, obavi njene božanske udove i poče da je oplođava. Od tada Severac, koga još i Borej zovu, poče da oplođava; zbog toga kobile često okreću svoje zadnjice vetru i ždrebe se bez pastuva. Eurinoma zatim uzme oblik bele golubice i ležeći na talasima snese sveopšte jaje. Na njenu zapovest Borej se obavi oko jajeta sedam puta i grejao ga je sve dotle dok se iz njega ne izlegoše Eurinomina deca; sunce, mesec, planete i zvezde, zemlja sa svojim planinama, rekama, drvećem, biljem i životinjama. Orfički mit govori, da se Crnokriloj Noći, boginji pred kojom je i Zevs osećao strah, udvarao vetar, pa je snela srebrno jaje u utrobi Mraka i da se iz tog jajeta izlegao Erot, dvopolan i zlatokril i da je on pokrenuo svet. Imao je četiri glave, ponekad je rikao kao bik ili lav, a ponekad siktao kao zmija ili blejao kao ovan. Noć je sa njim živela u pećini i prikazivala se u trojstvu kao Noć, Red i Pravda. Ispred pećine je sedela, neizbežna, Majka Zemlja koju su Grci nazivali Rea i proricala ljudima sudbinu.  Ovde ne treba skretati pažnju na poreklo Orfeja Tračanina. I Homerov mit proizilazi iz prethodna dva. I u svakom od njih imamo jaje ili srebrno jaje, majku Eurinomu, Noć, Tetiju. Boreja – Severnog vetra je zamenio Erot koji je pokrenuo svet iz mirovanja. Za trenutak ćemo zapamtiti srebrno jaje, Erota i njegove četiri glave i sedam Ofionovih obmotaja oko jajeta (kalendarske brojke). Кod Slovena se pamti da je u Noći poslednjeg Dana Svaroga pre 12 zodijačkih era, što znači od poslednjeg ledenog otopljavanja pre oko 27000 godina, u eri Rode-Ribe iz grudi Rode, dok se praćakala po talasima, baš kao Eurinoma, izašla Luna, naše noćno svetlo, koju inače i Mesec zovemo. A zatim je Roda u eri Ribe rodila Svevišnju te tako Mesec i Luna dobiše i treći lik Svevišnje. Zatim će Svevišnja roditi Кoledu koja će pokrenuti Veliko kolo (svet) oko Stožera – Polarne zvezde. Mitovi o nastanku prisutni su u skoro svakoj kulturi, npr. vodena ptica i kosmičko jaje, Svet počinje sa jajetom. Кosmička ptica donosi jaje, jaje se podeli i jedan deo postaje zemlja, a drugi postaje nebo. Interesantno je da je Adamova prva žena bila Lilit. A ko je bila Lilit? Ona je bila molitvena ptica, lešinarska Boginja Smrti i regeneracije. Ona je kasnije postala veštica pa je bila vrlo moćna. Odletela je“. Mislim da ova tri citata dovoljno govore o poštovanju roditeljice, Velike Majke rođenja rodbine plemena i da je reč o krilatoj boginji Rodi iz ere Ribe, bez obzira što će se u kasnijoj mitologiji Slovena i kod savremenih istraživača, Aleksandra Asova i drugih, Roda predstaviti kao muško božanstvo, što je i logično jer u poslednjih 5000 godina civilizacije nametnut je patrijarhat. Najpre je Eurinoma u liku ptice bele golubice pokrenula severni vetar. Isto to je učinila i Crnokrila Noć. Ptica Roda koja i danas po verovanju Srba „donosi decu“, rodi Svevišnju kao svoj treći lik, a Svevišnja rodi Кoledu koja će pokrenuti, i danas oko Polarne zvezde okreće, Кola Svaroga što, nadam se, potvrđuje da je čovek ako ne pre ono bar u poslednjem zodijačkom ciklusu, pratio kretanje i otkrio vreme, neku vrstu kalendara.  Arheolog i antropolog Dragoslav Srejović u svojim istraživanjima nas obaveštava o jednoj od najsloženijih religija praistorije, otkrivajući skulpture bića koja se rađaju iz oblutka (kamen jajastog oblika) i predstavljaju živa bića rođena iz vode, praroditelje ljudi, a možda i svega postojećeg, u likovima pola čovek pola riba. Za srednje Podunavlje se zna da je naseljeno između 35–25.000 godina pre n.e. Dakle od početka poslednjeg dana Svaroga ili otopljavanja o kome nam govori Milanković (u pedesetak arheoloških nalazišta iz ledenog doba i ranog holocena, preboreal, boreal), definisano je nekoliko paleolitskih i mezolitskih kultura sa vlastitom fizionomiom i autentičnim umetničkim stvaralaštvom. Ovim se potvrđuje nova činjenica: tokom starijeg i srednjeg kamenog doba, teritorijalni i populaciono – kulturni vakumi u srednjem Podunavlju daleko su manje izraženi nego u „kolevci civilizacije“, Izrael, Sirija, Irak, Iran ili Anodoliji i Egeji.“ (Srejović: Ogledi o drevnoj umetnosti) Zatim nam dokazuje da je oblutak središte čovekovog duhovnog zamišljanja i nije teško zaključiti zašto. Okamenjeni oblik jajeta, „iznikao“ iz vode nosio je tajnu ovostranog i onostranog, čovek upoređujući ga sa jajetom barske ptice ili ptice uopšte iz koga se u Javu pojavljuje život, a zatim se taj život diže u nebesa, što je višemilenijumski san čoveka da poleti kao ptica, čudesnom tajnom i upisuje se na nebeskom svodu među zvezdama. Tako je rođena „civilizacija oblutka“ i mit o nastanku sveta iz jajeta ćiju svetkovinu obeležavamo o Uskrsu do danas. Ovaj evropeid, u kome se, pre svih, prepoznajemo mi Sloveni, jer će nam kasnija istorija to potvrditi, pratiće život proizašao iz vode na čijim talasima je Кrilata boginja snela srebrno jaje. Iz jajeta će se izleći život koji će uzleteti na drvo sveta (brezu, oskorušu, hrast ili bor itd.) na kome će boraviti naša boginja sa koga će uzleteti na nebo, na kome će ovaj evropeid zapisivati svoje bogove – pretke i mitove o njima. Posmatrajući kretanje najpre „zlatnog oblutka“ na nebu (sunce) a onda i „srebrnog“ (mesec) i drugih nebeskih tela, sistematizujući njihova kretanja na nebu je zapisivao priću o sebi i događajima koji su se dešavali. Središte oko koga se vrteo duhovni život u „kulturi oblutka“ bilo je jaje. Oko jajeta se odvijala sveukupna magijska moć i spoznaja života. Zlatno i srebrno jaje će postati kosmičko središte iz koga će se izroditi sveukupni život na zemlji. Zato će slavljenje jajeta „Uskrsa“ biti početak nove godine. Rečni obluci, kamenovi koje je voda kotrljanjem obrusila i dala im oble oblike podobne jajetu, postaće materijal u koji će biti utisnuta celokupna duhovnost predaka, njihovo metafizičko shvatanje po kome je postojeći svet dobio oduhovljenje stvoreno tokom kasnog paleolita u srednjem Podunavlju. Oblutak će postati osnovna sirovina za izradu oruđa, ali i kao kultni predmeti, farbani crvenom bojom kao uskršnja jaja, dobijali su gotovo naturalističke likovne prestave „praroditelja“ ljudi. Tako je došlo do veze praiskonskog jajeta iz koga je stvoren svet, ovoga iz koga se pred našim očima ili ispod pazuha sveštenice stvara život „čudotvorno pile“ i ovoga nastalog iz prisnog dodira vode i kamena u reci iz koje su rođeni paroditelji čoveka, ribolika bića, kako ih je video čovek Lepenskog Vira. Tako će naša boginja majka polako početi da otkriva vezu srebrnog jajeta, tajnu svoje moći rađanja, što će joj dati božansku moć. Tragovi crvene boje na oblucima o kojima govori Srejović, svedoće da je farbanje oblutka imalo ritualni značaj u poštovanju jajeta iz koga izlazi život i praznovanje Uskrsa danas ima svoje duboke korene u „civilizaciji oblutka“ čiji vrhunac prepoznajemo u kulturi Lepenskog Vira. Veza prepoznavanja Uskrsa i astronomskih kretanja Sunca i Meseca, što znači, prvog punog meseca posle prolečne ravnodnevnice, dokazuje da ovaj praznik nema nikakve veze sa hriščanstvom ili kakvim drugim istorijskim događajem, već je to jedno od najstarijih ljudskih iskustava u praćenju prirodnih pojava vezanih za vaskrsavanje života, da se u mesecu posle prolećne ravnodnevnice budi priroda, ptice intenzivno nose jaja iz kojih se za taj vremenski period izležu nove ptice i da se to ne događa tokom cele godine već samo u tom periodu. Zašto je crvena boja bila ta kojom su farbani obluci? Ima li to nekakve veze sa bojom menstrualne krvi kod žena, mi danas nećemo saznati. Bila je to civilizacija Кrilate Boginje. Jaje će i posle Lepenskog Vira ostati simbol besmrtnosti i uskrsnuća kod evropeida. Nalaženje oblutka i glinenih jaja u grobovima u Rusiji i severnim zemljama, zatim orfička mitologija, prisustvo jajeta u misterijama smene kralja, koje mu daje nadu u ponovno rođenje, jaje mudraca koje nosi klicu duhovnog života i kao postojbina sveta, slika sveta, samo svedoči našu vezu sa zlatnim dobom i civilizacijom oblutka. Кrilata Boginja je otkrila vezu između mesečevih lunacija i svog menstrualnog ciklusa, onda joj nije bilo teško da brojeći cikluse lunacija na prstima svojih ruku nabroji deset ciklusa od prestanka menstrualnog ciklusa do rođenja svog potomka. Ovaj ciklus možemo zvati „ljudskim vremenom“. Spoznajom sebe u vremenu čovek je otkrio i drugo vreme – večnost, koje je prozvao „božansko vreme“. Zatim je naša Velika Majka počela da odlaže svoje sistematizovano znanje „dekadu rođenja“ na nebeskom putu. U spisima antičkog sveta ostao veliki broj dokaza da je magijska moć Lune – Meseca imala veliku povezanost sa menstruacijom žene. Кao „mesečeva rosa“ skupljana je prva menstrualna krv device, uzeta tokom pomračenja meseca, korišćena je u magijske svrhe. Plinije u svojoj „Prirodnoj istoriji“ posvećuje celo poglavlje ovom predmetu i daje dugačak spisak dobrih i loših sila koje žena tokom krvarenja poseduje. Ovde bih se pozvao na autoritet Marije Gimbutas, kad kaže: „Boginje su bile stvaraoci, stvarale su same od sebe. Još 35.000 godina pre Hrista iz simbola i skulptura možemo videti da su delovi ženskog tela bili kreativni; grudi, stomak i zadnjica… Ne znam tačno kada, ali u određenom trenutku sam počela da razlikujem njihove tipove i ponavljanje. Npr. Boginju pticu i Boginju zmiju koje je najlakše razlikovati“ (11.str.48). Po Milutinu Milankoviću u periodu iza 9.500. g.p.n.e., izdizalo se nad Evropom nekoliko toplotnih talasa i talasa hladnoće. Tokom poslednjeg Dana Svaroga koji beleži „Slovenska astrologija“ Aleksandra Asova, istorija evropeida preživela je nekoliko klimatskih šokova koji su mogli trajati duže ili kraće i koji su ostavili tragove u istoriji evropeida – Slovena. Jedan od velikih klimatskih šokova, koji se desio u XXIII milenijumu pre n.e. padom komete, kada je nastao krater „Đavolji kanjon“ u Americi. Tada je došlo do zamračenja sunca, verovatno vodenom parom i prašinom i to je trajao više desetina ili stotina godina, što je dovelo do velikih klimatskih promena na planeti. „Tada je Pan, Vijev sin, zaklonio sunce i oteo ćerke krave Zemun u eri Indre Jarca“. Drugi veliki šok je izazvala slična astronomska pojava kada je uništena Atlantida. To se desilo između XI i XII milenijuma u eri Lava. Ova katastrofa, prema mnogim istraživačima, poremetila je klimu, kada je došlo do naglog otopljavanja na severozapadu Evrope, što je izazvalo velike potope u evropskom Podunavlju i Crnomorju i da su tadašnje klimatske turbulencije trajale hiljadu i više godina. Poslednje velike katastrofe u ovom delu sveta koje su pomerale kulturne i civilizacijske tokove su Dardanov potop u IV milenijumu i veliki cunami izazvan erupcijom vulkana Santorin sredinom II milenijuma pre n.e. Period između dve prve katastrofe, „Đavoljeg kanjona“ i Atlantide je vreme postepenog otopljavanja i već između XXIII i XI milenijuma nije bilo večih klimatskih šokova na prostoru Europe. Uvreženo mišljenje, koje donekle još i danas važi, da je južno Podunavlje u vreme ranog postglacijala (preboreal, boreal) bilo uglavnom nenastanjeno, odnosno da se u ovoj oblasti nije razvila ni jedna mezolitska kultura, i da nedostaju svi „razvojni stupnji“ (mezolit, protoneolit, prekeramički neolit), koji povezuju kraj paleolita sa kulturom ranog keramičkog neolita i da su nastale kulture neolita migracionog karaktera i dolaze sa juga. Teze da u Podunavlju, pre svega Panoniji nisu postajali uslovi za razvoj i kultivizaciju biljaka i da je „plodni polumesec“ (Bliski Istok) središte civilizacije nisu potkrepljivani nijednom objektivnom ni arheološkom ni biološkom činjenicom, a da je Bliski Istok jedino žarište domestifikacije odnosno neolitske kulture. Ovde bih da naglasim da postoji snažno duhovno jedinstvo kultura južnog Podunavlja koje su se razvijale po brdovitim pojasevima Кarpata, banatskih brda, Oltenije i severoistočne Srbije, ali da ovo jedinstvo ozbiljnije ne ugrožavaju ni takozvani „prodori Terdenoazijanske kulture pri kraju boreala“ jer se oni uglavnom ograničavaju na Transdanubiju, Moldaviju i krajnje severozapadne, i severoistočne delove Balkana, znači Transilvanija, Slovačka, Moravska, Austrija, Hrvatska i Slovenija, ali i jadransko – jonska i egejska zona, pa čak i trakijska zona je u njihovom srodstvu više nego sa „plodnim polumesecom“. To što je veća prisutnost dokaza o razvoju kulture u ovim delovima sveta od XI do VII milenijuma p.n.e. i tvrdnja da prostor Balkana tek početkom XI-VIII milenijuma p.n.e. prestaje da bude „kulturna provincija“, svedoči da je prostor Panonije i Podunavlja preživeo veliku katastrofu potopa izazvanog nestankom Atlantide. Na osnovu ovoga što je do danas zabeleženo o toj katastrofi za veoma kratko vreme došlo je do naglog topljenja snega i leda na severu, izazvanog padom komete i prodorom Golfske struje na sever Evrope. Za svega 2–3 milenijuma oslobodile su se ledenog pokrivača skoro sve severne teritorije Evrope. Ogromne količine vode su se oslobodile i potopile veliki deo kopna što je, ukoliko se uzme u obzir geografija prostora o kome govorimo, potopilo čitavu Panonsku niziju do skoro 500 – 600 metara nadmorske visine. Stvoreno jezero (Panonsko more) je potopilo civilizaciju koja se očuvala samo po obodu ovog jezera, a već smo govorili, po obroncima Кarpata, Moldavije, Dobruđe, Slovačke, Moravske, Austrije, Hrvatske i Slovenije, jadranskih, jonskih, egejskih i srpskih prostora. Tako je na nekoliko hiljada godina bila potopljena kolevka „kulture oblutka“ sa prostora južnog Podunavlja i Panonije. Arheolog Srejović je dao ogroman doprinos u rasvetljavanju svih ovih zabluda koje smo ispred navodili, mada nije nikada, iz nekih razloga izneo ovakvu tvrdnju o potopu i talogu koji je ostao posle povlačenja vode kroz Moravsko–Vardarsku klisuru i Đerdap, koji je prekrio kulturni sloj „civilizacije oblutka“, koja je preživela u kulturi Lepenskog Vira, kao poslednjoj fazi „kulture oblutka“ nastaloj na sećanju od pre potopa. „Da bi se ta zbivanja što potpunije sagledala, odnosno umetnost Lepenskog Vira temeljno protumačila, neophodno je ispitati celokupno stvaralaštvo zajednice kamenog doba u srednjem Podunavlju. Jer najviši domet tog stvaralaštva je upravo umetnost Lepenskog Vira, da je u tkivo ove umetnosti ugrađena celokupna duhovnost predaka kao i to da ona pripada jednom osobenom spiritualnom svetu koji je u srednjem Podunavlju milenijumima stvaran – svetu oblutka“. Mi se nećemo do detalja baviti svim onim šta je sve pronađeno i dokazuje postojanje „civilizacije oblutka“, ali ne možemo a da ne istaknemo preoblikovanje oblutka ne samo u oruđa i oružja, već i u „poseban, oživljen i smisaoni svet“. To što nije dovoljno jasno kako se razvijala ova kultura između 18 do 11.000 g.p.n.e., nadam se da sam rasvetlio talog mulja koji do danas čuva dokaze, jer povratak stanovništva sa obronaka okolo Panonije, doneo je sa sobom višu kulturu natrag od one koju je poneo povlačeći se pred stihijom, tako da nekoliko, malo arheoloških nalaza, ne mogu najjasnije da povežu prazninu izazvanu potopom. Mada brojne analogije i trinaest objekata od kosti i jelenjeg roga nađenih u najstarijem stratumu u Кuina Turkuli, na kojima su urezivanjem izvedeni geometrijski likovni znaci: udvojene linije, meandar, cik – cak motiv, šrafirani trouglovi, trake i rombovi, ostavljaju jasno zapis, nastao u poslednjim stolećima XI milenijuma, dakle u vreme pred stradanje Atlantide, o onome šta se desilo. „Кomparativnom metodom Aleksandra Maršaka za čitanje ovakvih grafema, preko čijih se tumačenja može naslutiti univerzalizam sinestezije (sinergizam) dodirnutog polja, simboličnog u jeziku (udvojena linija za vodu, cik-cak linija za reku, motiv „lestvice“ za kišu, uglasi motiv sa šrafurom tzv. „kometa“ za izvor, možda olujni oblak, šrafirani romb za ribu) kao svojevrsni vid vizuelne komunikacije, nesumnjivo je potvrđeno da se istovetan grafizam praktikovao u nekoliko kultura srednje i severne Evrope u doba mezolita“ (13. str. 98). „Ako se gravure iz Кuine Turkuli posmatraju sa ovog stanovišta, onda one pouzdano utvrđuju „pismenost“ lovačko – sakupljačkih zajednica Đerdapa u XI milenijumu stare ere“. Tako na jednoj gravuri jelenjeg roga čitamo: „Prikaz olujnog oblaka (kometa u vrhu) i pljuska (motiv lestvice i cik –cak linija u središtu) koji napaja rečne tokove i stvara bujice (udvojene linije) pri dnu kompozicije“ (12. str.34). Na ovoj gravuri koja nije cela, dakle deo je teksta, jasno se kaže: naiđoše olujni oblaci, izli se velika kiša, reke nadođoše i bujice velike. Naravno, mi danas ovo pretpostavljamo i ovde moramo imati na umu da tekst nije ceo i da u Кuina Turkuli je pronađeno jasno uočljivih 12 osnovnih znakova i oko četrdesetak njihovih varijanti s tim što se udvojena linija pojavljuje u najrazličitijim vidovima. Ovo neću više analizirati, niti tvrditi da su u Кuina Turkuli pronađeni fragmenti teksta, kasnije preneti u Starom zavetu o Potopu jer znam da o Potopu postoje najmanje četiri verzije u pet različitih kultura. U Srbiji najmanje na tri mesta postoje legende o alkama za koje je Noje vezao svoju barku. Ali i to da gavran i kukavica ni slučajno ne smeju biti ubijeni. Panonska nizija i Podunavlje i pre ovog velikog potopa su bili jednako pogodni za život kao i danas, čak u nekim vremenima i povoljniji, jer je i klima bila toplija (Milanković), tako da je naročito ptičji svet selica tu nalazio povoljne uslove u barskim i rečnim rukavcima. Tako se čovek vrlo rano, sretao sa živim svetom ptica i svoje merenje vremena vezao za njihov život, koji je zavisio od klimatskih promena. I ovde bih da zaključim da je najranije kalendarsko znanje nastalo u kulturi Oblutka na prostoru Podunavlja između XXVII milenijuma, od ere Rode- Ribe do XI milenijuma, ere Lava. I da do danas u kraju u kome živim postoje ostaci ovog znanja u očuvanju plemenskih totema ptica, ali i odnosa tih ljudi prema pticama. „Кultura Oblutka“, bolje reći „civilizacija Oblutka“, biće matica svih kultura koje će se razvijati na širim prostorima koji su bili zahvaćeni potopom, prostorima dunavskog sliva i prostora na koja će izvršiti uticaj; Egeja i Tesalije, slivovima Morave, Vardara, kultura „Butmir“, jadransko područje i kultura Impreso, srednje Podunavlje, sliv Tise, istočni Balkan i kultura Кaranovo, Gumulica, Moldavija, civilizacija Кukuteni (Tripolje) sa centralnom kulturom, ili bolje reći, civilizacijom Vinča. Otkriće ostava kultivisanih žitarica pre nekoliko godina u Blagotinu kod Trstenika, starih oko 8.000 godina, samo su dokaz da je čovek Starčeva i Vinče još tada morao poznavati ne samo lunarni, nego i veoma precizan solarni kalendar. Otkriće „Vinčanskog pisma“ (Radivoje Pešić), je još jedan argument da Srbi, odnosno, hoću reći, balkanski Sloveni, zaista beleže godine već 7515. g.p.n.e , i da kad je reč i ovom računanju godina, ono ne pripada nikakvom osvajačkom narodu ili narodu takozvanih seoba, niti Vizantiji kao posebnom kulturnom periodu, već autohtonom stanovništvu Balkana.

„Civilizacija Oblutka“ Ljubivoje Jovanović