astrofon - astrologija, tarot, numerologija telefonom

Kako je galeb isušio more

Posted On 28 May 2017
Comment: Off

Jednom davno, pre mnogo hiljada godina, na obali ogromnog, dubokog mora, živela su dva usamljena galeba. Često bi provodili sate i sate leteći zajedno daleko od obale, igrajući se virtuozno sa Sunčevim zracima i tajnovitim ćudima mora. Jedne kasne večeri, dok su izvodili svoj ritualni ples na mesečini, odjednom, more je postalo neobično plahovito i uzburkano. Ogromni valovi su se uzdizali i peneći jurišali, udarajući besno jedni u druge, uz strašnu grmljavinu, ne stižući ni da se sruše do dna, a već su novi i još strašniji izranjali iz potmulih, tamnih dubina. Dva bela pitoma stvora iznad površine delovala su skoro nestvarno. Taj divlji i neočekivani hir prirode osetili su kao poseban izazov u svom zanosu igre, dok je srebrnasto tanana Mesečeva paučina nežno milovala neobičan prizor. Tada, dok su skupljenih krila, kao strele, strmoglavo leteli ka vodi, u nameri da je samo ovlaš osete i da se pod oštrim uglom istom brzinom vinu u zrak, jedan od talasa se iznenada podiže i svojim vrhom zapljusnu jednog od njih, oborivši ga i besno gutajući u svoju utrobu. Bela ptica je nestala u beskrajnim dubinama podivljalog okeana. Videvši šta se dogodilo, drugi galeb najpre pomisli da je u pitanju samo mala igra i da će svog saputnika ugledati tu negde, na površini. Međutim, nije ga bilo. Vreme je prolazilo, uznemireni galeb je satima i satima kružio iznad mora dozivajući ga dogovorenim kricima u potrazi, ali uzalud. Kada je shvatio da svog saputnika neće naći, u njemu poče da raste srdžba i bes, pomešana sa tugom i nekom neobjašnjivo snažnom hrabrošću u grudima. Naduvši se od bola, reče moru: – Zašto si ga uzeo? To mi je prijatelj! Vrati ga, i to odmah!  -Šta! – odgovori okean oholo -Da ga vratim! Ne budi smešan. Tvog prijatelja više nema i pomiri se s tim!- Galeb napravi još nekoliko uzaludnih i velikih krugova u potrazi, a zatim reče: – Vrati ga, podmukli pokvarenjače ili ću te isušiti. Više te neće biti!-  -Stvarno!- reče okean podrugljivo – Isušićeš me! Kako to misliš učiniti? Baš bih volio znati. Zar ne vidiš koliko sam ogroman i beskrajan, a ti si tako mali i sićušan.- – Isušiću te! Nosiću te kap po kap daleko na kopno i tamo ću te ispuštati na usijane stene. ne šalim se! Neću odustati sve dok bude postojala i poslednja tvoja kap. Vrati mi prijatelja, ili ću početi odmah.-  -Ho, ho, ha, ha!- smejao se gromoglasno okean, a zatim podrugljivo nastavi: – Ti si lud. Jedan galeb da isuši mene, najvećeg od sva četiri mora. Kako možeš i pomisliti tako nešto. Mora da si sanjao nešto tako!-  Galeb se munjevito i gnevno spusti do vodene površine, zahvati kljunom jednu kap i istom takvom brzinom polete ka obali. Daleko u unutrašnjosti kopna, ispusti je i čuvši zvuk njenog isparenja na vrelim stenama, oseti još veću snagu i nadimanje u grudima. Okrenu se i polete nazad, na pučinu. Okean, u svojoj nadmenosti i nadmoći, tako se glasno smejao da je celi svemir podrhtavao. Ali galeb nije odustajao. Sedam dana i noći neprekidno je izvršavao svoju misiju, dok ga na jednom preletu preko pučine, nije sreo drugi galeb. Ovaj je najpre bio zbunjen videvši šta se dešava, a zatim upita: – Hej šta to radiš? – -Isušujem ga! – – Šta! Isušuješ okean. A zašto? – pitao je dalje sumnjičavo. – Uzeo mi je najboljeg prijatelja! Moraće da ga vrati! – – Hm! Ako je tako, pomoći ću ti,- reče prvi, nakon kraćeg razmišljanja. Dva galeba počeše da uzimaju kap po kap još uvek razbesnelog okeana, noseći ih daleko na obalu. Nakon nekoliko dana naiđe i treći galeb. Čuvši da je nestao jedan od njih i videvši odlučnost ove dvojice, pridruži im se. Istog dana pojavi se tu i celo jato, ogromno belo jato galebova rešenih da pomognu u ovoj misiji ljubavi. Okean se malo zamisli, ali je i dalje bio ohol i podrugljiv u svojoj nadmenosti. Sutradan dođoše još i neke druge ptice. Ubrzo, stvar se raščula i vest je došla do samog Kralja ptica, koji je boravio u višim svetovima. Čuvši od svog glasnika šta se događa na Zemlji, on naredi svim pticama u Kosmosu da polete dole i pomognu da se zadatak obavi. Skoro istog trena nebo iznad okeana nije se videlo. Bilo je prekriveno gustim jatima svih mogućih ptica, velikih i malih, raznoraznih boja i izgleda. Ceo svemir se tresao od njihovih zaglušnih krikova. Majka priroda bila je udivljena i srećna nad ovim prizorom. Okean je počeo da drhti od straha. Uplašeno povika: -Prestanite, evo vam vašeg prijatelja! – Bela ptica tada izroni iz tamne, duboke utrobe, belasajući se na tren na površini vode. Brzo strese sa sebe i poslednju kap i visoko se vinu u nebo. Tu ga dočeka njegova ljubav i zajedno, u pratnji svih ptica sveta graciozno poleteše ka obali.

(Revija 21)

O autoru